Трећа димензија лика Милеве Марић Ајнштајн

најславнијих научника Алберта Ајнштајна, рођена Титељанка, која је и сама стицала највише образовање из математичких и физичких наука у Швајцарској, последњих деценија све чешће је не само тема научних студија код нас и у свету, него и главни лик драма, романа, филмова и опера. У роману “Теорија туге” Славенке Дракулић, познате хрватске књижевнице, есејисткиње и новинарке, како најављује издавачка кућа “Фрактура” из Загреба, пред нама је искрснула опипљива, стварна, пуна живота, али и депресије, меланхолије и љубави Милева, жена у којој се огледају све улоге које жене стално и изнова подносе и с којима се носе снажније од било којег мушкарца.

Стваралачки опус Славенке Дракулић чини седам романа (Холограми страха, Мраморна кожа, Божанска глад, Као да ме нема, Фрида или о боли, Оптужена, Дора и Минотаур: Мој живот с Пикасом) као и седам књига есеја (Како смо преживјели комунизам и чак се смијали, Балкан Експреш, Кафе Еуропа, Они не би ни мрава згазили, Тијело њеног тијела, Two Ундердогс анд а Цат, Басне о комунизму). Књиге су јој преведене на више од двадесет језика, а за књигу есеја “Они не би ни мрава згазили” на Сајму књига у Лајпцигу 2004. додељена јој је Награда за европско разумевање. На Скупу међународних аутора у Прагу 2010. проглашена је једном од најутицајнијих европских списатељица нашега времена...

После романа о Фриди Кало и Дори Мар одлучили сте се да романсирате живот још једне снажне и занимљиве жене каква је била Милева Ајнштајн. Шта вас је привукло тегобној судбини управо ове жене да кренете у истраживање њеног живота?

– Не бих то могла тачно да одредим, било ми је на уму више талентованих жена. На пример, француска вајарка Камиј Клодел, ученица и партнерка Огиста Родена. Али сам одлучила да се нећу бавити само уметницама, него завирити и у другачији свет, у науку. Да не би испало како су уметнице некако посебне док се у другим сферама не дешава да талентоване жене буду запостављене или немају снаге да се остваре. Наравно да се показало да је женама и у науци било тешко да се еманципују и успеју. Осим тога, подстакнула ме је чињеница да се о Милеви Марић мало зна изван нашег културног круга. Чак ни чињеница да је она била прва Албертова жена и мајка његова два сина није општепозната. Бојим се да је то зато јер је пореклом са Балкана. Али сада видим да су се појавиле неке нове књиге на немачком и енглеском, тако да је ваљда и она дошла на ред.

Колико су судбине ове три јунакиње ваших романа одредили управо доминантни мушкарци за које су биле везане: Дијего Ривера, Пабло Пикасо и Алберт Ајнштајн?

– И јесу их одредили и нису, мислим на то да се кривица за неуспех жена не може пребацити само на мушкарце - осим тога, за Фриду Кало не можемо рећи да није успела, напротив! На први поглед наравно изгледа као да су оне одустале од своје уметности, каријере, науке... само због тих мушкараца. Али ипак није било тако. Треба узети у обзир околности у којима су живеле и историјски тренутак. Патријархалну мачо-културу Мексика, у којој је живела Фрида Кало, доминацију мушкараца у надреалистичком покрету Француске, и чињеницу да су, на пример, жене на немачком говорном подручју могле студирати само у Швајцарској. Није им, дакле, било лако успети због низа спољних разлога. Али и карактер особе, а не само мушкарци и спољне околности сигурно игра улогу. Зашто је Фрида истрајала у сликарству иако је страшно физички трпела? Зашто је Дора одустала од фотографисања кад је срела Пикаса? А Милева, талентована математичарка, зашто је престала да се занима за науку након смрти првог детета? Додајмо и то да женама није био довољан само таленат, образовање, знање. Требало им је пуно више него мушкарцима да би нешто постигле. Можда Милевин случај то најбоље показује. Али им ни данас није лако и због тога верујем да ће се читатељке лако идентификовати с Милевом и у њеној причи препознати нешто из свог живота.

Када пише романсирану биографију колико аутор, по вама, има слободу у склапању мозаика живота неке личности која није плод пишчеве фикције? Како сте ви доживели Милеву Ајнштајн?

– Можда изгледа да су биографски подаци уствари ограничавајући фактор. Мени се чини из мог искуства писања да је баш обрнуто. Биографија вам даје један чврст оквир, заправо животну причу те особе. Ипак, ја такву особу кроз биографију не могу доживети у потпуности. Занимају ме поједини моменти, мотивације неких одлука, како се осећала у извесном тренутку. Док читам биографију стално ми се намеће питање: зашто? Као да ми нешто недостаје. Добро је то рекла једна познаница, „улила си крв у Милеву”. Моја слобода је, дакле, у конструисању „треће димензије” одабраног лика, у драматизацији појединих момената. Међутим, док читају „Теорију туге”, читатељке би ипак морале имати на уму да је Милева из моје књиге - лик из романа. Ја се једино могу надати да ће им литерарни лик приближити стварну Милеву.

Од ваше прве књиге „Смртни гријеси феминизма“, пре више од три деценије, преко свих каснијих романа, али и публицистичких дела, увек сте писали из женске визуре. Колико је за вас било тешко и изазовно тако доследно пратити тај женски глас и следити теме које су тако дубоко, интимно баве женским емоцијама, болом и судбином?

- Није ми било тешко, дошло ми је природно писати из женске перспективе. И то не зато јер би требало писати тако, него зато јер су ми се наметнуле и теме и перспектива. Мислим да женско и мушко искуство живота није једнако, поготово ако говоримо о телу. Биолошке разлике не би требало да условљавају неравноправност како је то било кроз историју.

Наравно, женама и женским темама се бавим и у новинарству, али то је другачији приступ. Збиља верујем да је потребно освестити жене о њиховом положају поготово данас кад националистичке власти желе напр. укинути побачај. Погледајте само Пољску! Треба запамтити да се женска права могу увек смањити или чак укинути.

Ваш хрватски издавач „Фрактура“ најављује да ће се ваш нови роман „Теорија туге“ ускоро наћи и у српским књижарама. Иако су и ваше претходне књиге увек налазиле пут до овдашњих читалаца, шта вам данас значи тај некадашњи заједнички културни простор?

– Велики губитак публике. Некадашња ситуација се не да упоредити с овом сада. Некада се прво издање романа, на пример “Холограми страха”, штампало у 10.000 примерака. А данас нема ни нормалног циркулисања књига преко нових граница. Испада да су књиге нешто забрањено кад се морају практично шверцовати преко границе попут дроге. А можда стварно и јесу дрога? Мислим, тако опасне. Данас кад се све мање купују књиге, наравно да се смањење публике још више осећа. Осим тога постоји и некаква незаинтересованост у медијима за другу средину. Мало се зна шта се догађа у Београду и Новом Саду, шта се објављује, гледа, слуша... И док шверцери, криминалци и политичари савршено комуницирају, културњаци су слабо информисани и још слабије повезани.



Нина Попов