Školuj dete, pa šalji u svet!

Vele ovdašnji ljudi da se i u bačkoj ravnici živi isto kao i svuda gde nema posla, gde se mesečne zarade vrte oko minimalca, iako je prosek plata po statistici znatno veći. Realni kažu da ne treba niko drugi da ih ubeđuje kako žive bolje nego prethodnih nekoliko decenija, jer bolji život, koji se čeka, demantuje početak svakog meseca kada na kućne adrese stignu računi za struju, komunalnije, telefone, prirodni gas, kada treba kupiti ogrev, kada treba decu i unučad spremini za školu, kada, valjda je red, treba spremiti zimnicu, platiti račune u radnjama po principu „dođem ti“...

I dok mladi, pa delom i sredovečni, ne pamte vreme kada se u ovim, ali i drugim krajevima drage nam sadašnje i „omražene“ nekadašnje države, živelo dobro za sadašnje uslove, oni stariji, sada uglavnom deke i bake mogli bi da pričaju priče unucima, poput bajki, kako se ovde nekada lagano, spokojno živelo. Dobro se živelo, vele, jer se puno radilo, za platu si mogao mnogo što šta, pravile su se kuće u kojima i danas žive po tri generacije, kupovali automobili, išlo na godišnje odmore na more, putovalo u inostranstvo...

Danas ovde ima oko 6.000 zvanično nezaposlenih – kaže statistika. Drugi vele da je broj manji, jer na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje ima podosta onih koji čekaju penziju, ili nešto drugo, a ne posao, jer ko će zaposliti baku ili deku u sedmoj deceniji života? U 11 osnovnih škola koliko ih ima u ovoj opštini, 1. septembra u školu je krenulo oko 500 prvaka, a nekada je status prvaka znalo da dobije skoro 1.000 dece. Na prijemu za prvake koji su seli u odborničke klupe u velikoj sali Skupštine opštine ovdašnji političari rekoše da su oni naša budućnost. Zapitali su ih šta im treba, a deca, uglavnom zatražiše samo loptu i rekoše da bi voleli da budu sportisti, da pobeđuju.

Starija mladost, ljudi između treće i četvrte decenije života, ili traže posao ili ga napuštaju i odlaze u gastarbajtere. Ovih dana desetak mladih majstora napustilo je bačkopalanačke fabrike i otišlo u Slovačku gde će raditi u fabrici automobila. Kažu da je tamo plata nekoliko puta veća nego ovde, a ako sve bude kako treba uskoro bi put Slovačke trebale da krenu i supruge sa decom. Pre 2-3 godine ovdašnji mladi otac sa suprugom napustio je posao programera i pored plate od oko 1.000 evra, jer je u Minhenu dobio posao sa platom od 5.000 evra. Živi sa porodicom u iznajmljenoj kući, zajednica pomaže suprugu i decu od kojih starija ćerkica uskoro treba da krene u školu, a svake godine nemačka država isplaćuje oko 1.000 evra pomoći za njegove ostarele i bolesne roditelje u Bačkoj Palanci. Ovo nama možda zvuči malo nestvarno, ali sve mi je jasnija tvrdnja da je otadžbina tamo gde je meni i mojoj porodici dobro. Ili, priča mi čovek da živi na krajnjem severu Švedske, ima kuću i vikendicu par stotina kilometara južnije, rade on i supruga, dobro žive, imaju i švedsko državljanstvo, dolaze u Bačku, idu i na more, jer zimovanje im ne treba na krajnjem severu. Žena je nedavno počela da radi i ima 2.500 evra mesečnu platu, on znatno više, rodio im se sin. Ali, kaže da, na primer, ako odu u susednu Norvešku i kojim slučajem naprave neki saobraćajni prekršaj, policajac će im naplatiti 50 odsto manju kaznu od one koju bi naplatio da je isti prekršaj napravio državljanin Norveške. Kaže: Norvežani daju popust Šveđanima, jer smatraju da su siroti?! Razmišljam: da se to meni desi norveški saobraćajac bi mogao da mi doplati par stotina evra za gorivo da mogu da se vratim u Palanku! Ne bi bilo loše, ali nije moguće jer nemam para ni da dođem do te Skandinavije.

I dok nam mladi, ovde iškolovani, stručni ljudi sa praksom poput lekara, specijalista, inženjera, programera, majstora za kojima vape i ovdašnje fabrike, odlaze u beli svet, a većina će se verovatno vratiti po principu „malo morgen“, ovde ostaju oni koji nemaju gde, ili nemaju s kim, koji još brinu o dedovskom ognjištu, ili oni koji su navikli, jer na bolje nisu naučili, da rade za mesečnu platu od 200, 300, 400 evra. Gotovo je sa vremenom „hrani sina pa šalji u vojsku“, danas se rezonije – školuj dete, pa šalji i usvet. Pesimisti tvrde da će ovde biti mnogo gore kada pomre generacija penzionera koja je moga da bira deset najpovoljnijih godina za odlazak u mirovinu i kada su posao napuštali 10-15 godina ranije nego sadašnji penzioneri. Oni su sačuvali zdravlje, penzije su im za naše prilike solidne, a s tim minulim radom pomažu decu i unučad, po principu nikada golupče goluba nije hranilo. Kada se sa životom ugase i te penzije, a dođu one sa 100 -200 evra...

Ovdašnji optimisti kažu da ovde i nije tako loše ako si se snašao u vremenu privatizacije i tranzicije, kako moderno ističu, ako si ulagao u sebe i - svoje džepove. Ima ovde fabrika gde se može raditi i zaraditi kao što je „Tarket“, firma sa oko 1.200 radnika (nekada 2.500), poznata kompanija po proizvodnji podnih obloga, a, ustvari reč je o bivšem „Sintelonu“. U Čelarevu je poznata pivara koju je otkupio „Karlsberg“, „Nektar“ je lider u preradi voća i povrća, u Gajdobri je rusko-italijanska fabrika koja proizvodi ženske čarape i skoro 10 miliona pari godišnje izvozi u Rusiji, a u njoj radi preko 500 naših radnika. Tu je i još nekoliko fabrika sa po par stotina zaposlenih. U vremenu tranzicije nestao je „Merkur“ nekada poznati evropski brend u proizvodnji modnih tašni, kofera i kožne galanetrije. „Majevica“, poznati proizvođač poljoprivredne mehanizacije sa nekadašnjih 1.500 spala je na 150, Nestao je i Tekstilni kombinat „Dunav“ u Čelarevu sa oko 1.500 radnika, nema više ni PIK „Bačka Palanka“ sa 1.300 radnika, nema ni „Nopala“ najveće fabrike u proizvodnji elektro – instalacionog materijala na prostorima velike Jugoslavije, a u halama je radilo skoro 1.000 majstora, nema...

Interesantno je da su stranci, odnosno velike svetske kompanije, svojevremeno ovde pokupovale samo ono što je i u vremenu samoupravnog socijalizma bilo najbolje, uvek bilo profitabilno, odnosno „Sintelon“, čelarevsku Pivaru i „Maltineks“, najvećeg proizvođača pivskog slada u bivšoj Jugoslaviji, a sada je vlasništvo „Suflea“. I dok ovdašnji političari nastoje da stvore uslove za nove industrijske zone i dovedu investitore koji bi napravili nove fabrike i zaposlili nezaposlene Bačkopalančane, trenutno zaposleni kažu da im trebaju veće plate! Jer, primer komapnije koja je svetsko ime i koja ovde ima fabriku najbolje to ilustruje – za isti posao, uz konstataciju da je bačkopalanačka fabrika najprofitabilnija u celom sistemu multinacionale kompanije, radnik u ovom delu priobalja Dunava za isti posao ima pet puta manju plati od kolege koji radi u EU! Ako se ovako nastavi, čak upozoravaju i ekonomisti, može se uskoro desiti da najobrazovaniji, najkvalifikovaniji stručnjaci, pa i majstori odu odavde, a da će se budući majstori, „za domaću upotrebu“, osposobljavati na kursevima za par nedelja.

Tekst i foto: Miloš Sudžum