Palićko jezero čeka svoj „Rzav Veliki”

u okviru koje je ove godine prikazano šest ostvarenja, a fokus je stavljen na činjenice koje, „kada se ogole i izdvoje od stvarnosti zamagljene politikom, ideologijom, korporativnim interesima i ljudskom inercijom”, deluju itekako dramatično.



Pri tome su dva dokumentarca u Filmski klub subotičkog Otvorenog univerziteta stigla sa veoma ozbiljnom svetskom reputacijom: aktivistički “Sutra” francuskih sineasta Sirila Diona i Melani Loren, dobitnik nagrade „Cezar”, te „Homo sapiens” austrijskog reditelja Nikolausa Gerhaltera, produkcijski veoma zahtevno svedočanstvo sa svih pet kontinenata o uticaju čoveka na prirodu kroz prikazivanje ambijenata koje su ljudi najpre svojim prisustvom dramatično promenili – a onda napustili.



– Moja osnovna ideja je da u selekciji budu kreativni dokumentarci, sa izrazitim autorskim pečatom i stavom, dakle ne nešto što bi spadalo u namensku televizijsku produkciju na koju smo navikli gledajući “National geografic” ili “Discavery”. Pri tome se trudim da svake godine izbor reflektuje aktuelne dominantne teme i aspekte ekologije, od problema zagađenja životne sredine i alternativnih izvora energije, do filmova koji su svojevrsni ekološki eseji, odnosno imaju neku antropološku ili filozofsku komponentu – pojašnjava za „Dnevnik” selektor „ Eco dox”, beogradski reditelj Igor Toholj.



Iako u tehničkom i produkcijskom smislu možda nije bio na nivou “Homo sapiensa” ili „Hoda pod vodom” Elize Kubarske, snagom i bliskošću poruke palićku publiku je osvojilo ostvarenje “Rzav Veliki” Ivana Nikolića i Dobrice Mitrovića. Dokumentovanje toka ekspedicije na najčistijoj reci u Srbiji pretočeno je u veoma angažovan film, kojim je upozoreno da bi realizacija pola veka starog i nedavno ponovo iskopanog projekta izgradnje brane na Velikom Rzavu i stvaranje veštačke akumulacije možda olakšala život okolnom stanovništvu u Arilju, delovima Čačka, Gornjeg Milanovca... ali bi zauvek promenila ekološki sistem i dovela do nestanka niza biljnih i životinjskih vrsta, poput rečne pastrmke. 



– Funkcija ove vrste dokumentarnih filmova i jeste da se umetničkim, artificijelnim sredstvima probudi svest zajednice o određenom ekološkom problemu. Nije više u pitanju samo detektovanje problema, nego oni i pozivaju na aktivno delovanje. Ako bih citirao jednog od protagonista filma “Sutra”, imamo još dvadeset godina na raspolaganju da pokušamo nešto da uradimo za naše životno okruženje pre nego što će procesi koji ga devastiraju postati nepovratni – navodi Toholj.



Nažalost, dokumentarci poput „Rzava Velikog” još uvek su incidenti kada je u pitanju domaća produkcija. Teme ovdašnjih autora i dalje su dominantno istorijske, egzistencijalne ili se fokus stavlja na bizarne karaktere, dok je ekologija na repu njihovog interesovanja, pogotovo kada su u pitanju srednjemetražna i dugometražna ostvarenja. U tom kontekstu Toholj kao pozitivan primer podseća na dokumentarac Nebojše Pjevića od pre nekoliko godina “US SO2 Srbija”, kojim je na rafiniran način upozorio kako sve tadašnji vlasnik železare US stil zagađuje Smederevo i okolinu.



– Imali smo kasnije pod okriljem „Eco doxa”, još nekoliko domaćih filmova, ali, istina, više na nivou incidenata – kaže Toholj. – Ipak, moram priznati da je meni jako neobično da ta produkcija kod nas još nije zaživela, bar među studentima ovdašnjih filmskih akademija, koji bi trebalo da budu ta neka kritička oštrica koja pokušava da promeni stvari. Ostaje da verujemo da će se i na tom planu krenuti evropskim tragom, tim pre što je fluktuacija informacija do te mere ubrzana, te će valjda i ovdašnji autori sve više početi da pronalaze teme u oklini koja ih okružuje i koja direktno utiče na njihov i život njihovih potomaka. Recimo, budući da se festival dešava na Paliću, nadam se da će u skoroj budućnosti neko snimiti ozbiljan dokumentarac o sudbini ovog jezera, o tome kako se, ako se, ono oporavlja od višedecenijskog zagađenja...



Miroslav Stajić