Палићко језеро чека свој „Рзав Велики”

у оквиру које је ове године приказано шест остварења, а фокус је стављен на чињенице које, „када се оголе и издвоје од стварности замагљене политиком, идеологијом, корпоративним интересима и људском инерцијом”, делују итекако драматично.



При томе су два документарца у Филмски клуб суботичког Отвореног универзитета стигла са веома озбиљном светском репутацијом: активистички “Сутра” француских синеаста Сирила Диона и Мелани Лорен, добитник награде „Цезар”, те „Хомо сапиенс” аустријског редитеља Николауса Герхалтера, продукцијски веома захтевно сведочанство са свих пет континената о утицају човека на природу кроз приказивање амбијената које су људи најпре својим присуством драматично променили – а онда напустили.



– Моја основна идеја је да у селекцији буду креативни документарци, са изразитим ауторским печатом и ставом, дакле не нешто што би спадало у наменску телевизијску продукцију на коју смо навикли гледајући “Натионал географиц” или “Discavery”. При томе се трудим да сваке године избор рефлектује актуелне доминантне теме и аспекте екологије, од проблема загађења животне средине и алтернативних извора енергије, до филмова који су својеврсни еколошки есеји, односно имају неку антрополошку или филозофску компоненту – појашњава за „Дневник” селектор „ Ецо dox”, београдски редитељ Игор Тохољ.



Иако у техничком и продукцијском смислу можда није био на нивоу “Хомо сапиенса” или „Хода под водом” Елизе Кубарске, снагом и блискошћу поруке палићку публику је освојило остварење “Рзав Велики” Ивана Николића и Добрице Митровића. Документовање тока експедиције на најчистијој реци у Србији преточено је у веома ангажован филм, којим је упозорено да би реализација пола века старог и недавно поново ископаног пројекта изградње бране на Великом Рзаву и стварање вештачке акумулације можда олакшала живот околном становништву у Ариљу, деловима Чачка, Горњег Милановца... али би заувек променила еколошки систем и довела до нестанка низа биљних и животињских врста, попут речне пастрмке. 



– Функција ове врсте документарних филмова и јесте да се уметничким, артифицијелним средствима пробуди свест заједнице о одређеном еколошком проблему. Није више у питању само детектовање проблема, него они и позивају на активно деловање. Ако бих цитирао једног од протагониста филма “Сутра”, имамо још двадесет година на располагању да покушамо нешто да урадимо за наше животно окружење пре него што ће процеси који га девастирају постати неповратни – наводи Тохољ.



Нажалост, документарци попут „Рзава Великог” још увек су инциденти када је у питању домаћа продукција. Теме овдашњих аутора и даље су доминантно историјске, егзистенцијалне или се фокус ставља на бизарне карактере, док је екологија на репу њиховог интересовања, поготово када су у питању средњеметражна и дугометражна остварења. У том контексту Тохољ као позитиван пример подсећа на документарац Небојше Пјевића од пре неколико година “УС СО2 Србија”, којим је на рафиниран начин упозорио како све тадашњи власник железаре УС стил загађује Смедерево и околину.



– Имали смо касније под окриљем „Ецо doxa”, још неколико домаћих филмова, али, истина, више на нивоу инцидената – каже Тохољ. – Ипак, морам признати да је мени јако необично да та продукција код нас још није заживела, бар међу студентима овдашњих филмских академија, који би требало да буду та нека критичка оштрица која покушава да промени ствари. Остаје да верујемо да ће се и на том плану кренути европским трагом, тим пре што је флуктуација информација до те мере убрзана, те ће ваљда и овдашњи аутори све више почети да проналазе теме у оклини која их окружује и која директно утиче на њихов и живот њихових потомака. Рецимо, будући да се фестивал дешава на Палићу, надам се да ће у скорој будућности неко снимити озбиљан документарац о судбини овог језера, о томе како се, ако се, оно опоравља од вишедеценијског загађења...



Мирослав Стајић