Jovančević: Ne postoji savršen zločin

 o tome da se spisku nerešenih „nerešivih“ zločina primiče i slučaj pre tri meseca ubijene Jelene Krsmanović Marjanović, pevačice iz Borče, koji još nije rasvetljen.

Leš nesrećene žene s teškim povredama na glavi pronašla je policija u kanalu ispod borčanskog nasipa 3. aprila, prilikom potrage nakon prijave njenog nestanka, a prvobitne najave brzog otkrivanja učinioca, protekom vremena zamenila su medijska nagađanja o umanjenju izgleda da se to dogodi, kao i o potencijano „savršenom zločinu“, navodno, zbog nedostatka materijalnih dokaza. 



Sagovornici „Dnevnika“ smatraju, međutim, da, ne samo u teoriji već ni u stvarnosti, nema „savršenog zločina“, a Jovančević veruje da će u tragičnom slučaju pevačice, ali i u drugim nerešenim u koje, kako kaže, baš nije umešana politika, učinilac biti otkriven kad-tad.

– Teška krivična dela ne zastarevaju gotovo 40 godina. Na nerešenim slučajevima, bez obzira na to koliko je vremena proteklo, mora se uporno raditi i treba dati veliki značaj njihovom rasvetljavanju, a to je i poruka o pravnoj sigurnosti.

Materijalne dokaze je obično veoma teško naći, ali postoje drugi, različiti tragovi, mnoge stvari kad se povežu upućuju ka određenom smeru. Utvrđivanje činjenica se ne provodi shodno kauzalnim teorijama. Postoje mnogi dokazi subjektivne prirode, recimo, psihološke, između ostalog, koji isto tako mogu otkriti učinioca i biti dokaz o izvršenju krivičnog dela. Radnje nisu samo one kauzalne – neko je određenim telesnim pokretom, nečim zadao određenu posledicu, nego upravo taj subjektivni odnos učinilaca. Potrebno je prikupljati dokaze izdaleka, a indicije su veoma važne i čvrsto povezane puni su dokazi određenim stvarima – kaže Jovančević.



On podseća i na to da u novije vreme ima više slučajeva nerešenih teških krivičnih dela. Ukoliko je tačno ono što o tim slučajevima saznajemo iz štampe, ispada, kako navodi, da novinari i takozvani dobro obavešteni izvori koji njima otkrivaju informacije, znaju više nego sami istražitelji.

– Ali, ako je ono što smo mi kao građani saznali iz medija o tragičnom slučaju pevačice, isto ono što znaju istražni organi, to je onda žalosno i porazno. Ukoliko je to stvarno tako, smatram da je istraga potpuno zatajila.



Neverovatno je da neko može otići s nekim u šetnju, na trčanje, da se posle vrati i da kaže nestala je, ubijena je osoba, a da ne zna da ukaže na to ko je to mogao učiniti. Takođe je neverovatno – ako je uopšte istina – da se nije odmah sve pretreslo što se tiče dokaza iz te porodice i onda da se ide dalje, naprosto je takvo to profesionalno pravilo.

Kad se to sagleda, očito se mnogo propustilo u istrazi – kaže Nedeljko Jovančević, uz opasku da istraga mora imati visok stepen konspiracije i da niko ne može dobijati podatke iz istrage.Takođe, kaže on, „nije normalno ni dozvoljeno da novinari maltene svaki dan stoje ispred nečije kuće, pa ni kuće porodice supruga pokojne pevačice, iako, s druge strane, policija, radeći svoj posao u okviru istrage, mora da se koncentriše na tu porodicu“.

Bivši sudija Vladan Vukčević, sada advokat, takođe smatra da se, kad je reč o nerasvetljenim teškim krivičnim delima, „uvek pokazuje da u istrazi postoje neki nedostaci ili u razmišljanju ili u prikupljanju materijalnih tragova“.

– Nekoliko malih nedostataka je dovoljno da se neki zločin prikaže baš savršenim, mada on prilikom neke maksimalno savesne obrade ne bi  bio toliko „savršen“ – kaže Vukčević.



– Evo zašto: ako je za zločin postojala neka zločinačka namera, ona ne može na duži rok ostati neotkrivena. Dakle, zločinačka namera, opasno stanje koje učinilac pokazuje vršeći krivično delo, nešto je što se ne može sakriti i što ispliva kad-tad u njegovom podsvesnom ili svesnom stanju. Operativni rad u pretkrivičnom postupku mora biti maksimalno oprezan, pogotovo uviđaj, koji je strahovito osetljiva dokazna radnja, obezbeđivanja dokaza.



Prisećajući se događaja iz 1968. godine, eksplozije u beogradskom bisokopu „20 oktobar“ , Vukčević navodi da su policajci usisivačima počistili ceo bioskop, a svaka trunka je potom analizirana i tako se saznalo koja je bomba bila, koji satni mehanizam, vrsta eksploziva, utvređno je bukvalno sve.

– Čini mi se da je u slučaju pevačice, očigledno u nekoj želji da se što pre i što efikasnije sve rasvetli, načinjena neka greška – ocenjuje Vukčević. – U principu postoje dva načina vršenja uviđaja, u zavisnosti od toga da li je počinilac poznat ili nije poznat: ili se od centra ide ka periferiji, ili od periferije ka centru.



Kad je izvršilac nepoznat, pametno je raditi uviđaj tako što bi se išlo od periferije ka centru, onda ne bi postojala mogućnost da se unište dokazi koji nisu na samom licu mesta već u neposrednoj blizini. Trag mora da postoji. Ako se pronađe telo, ako postoje povrede na njemu, moraju postojati i neki tragovi, koji mogu biti prikriveni. Ako se ne pronađe trag, to je signal da je nešto propušteno.



Sve što odstupa od normalnog prirodnog stanja predstavlja vrlo interesantan operativni rad. Ako se dobro sećam napisa u štampi o tom slučaju, nađena je neka patika. Način na koji je ona spala s noge govori o tome da li je telo vučeno bez mogućnosti da pruža otpor, prema mestu gde je konačno nađeno. Nije li to trag, i to ozbiljan trag?

Bivši sudija ukazuje i na to da pretkrivični postupak mora da ima određenu dozu nejavnosti da se ne bi ometao dalji tok istrage, dok se ne utvrdi nešto izgledno.



   J. Jakovljević

Ne sme se dvaput na poligraf



Povodom novinskih napisa o tome da je istraga trenutno fokusirana na novo poligrafsko ispitivanje pevačicinog supruga Zorana, kao i svekra i devera, Vukčević ocenjuje da je kod nas počelo neprincipijelno da se forsira poligrafsko ispitivanje, koje, kako napominje, nema nikakvu dokaznu vrednost, niti značaj koji mu se pridaje. 



– Poligraf nema šanse da kaže da li neko govori istinu ili ne govori. Poligraf registruje reakciju čoveka na nešto što ga je iznenadilo, na pitanja koja za njega nisu očekivana. Znači, poligrafsko testiranje se ne sme primenjivati na ljudima s kojima je već razgovarano o tom događaju. Poligrafski testiran čovek koji je naviknut na poligraf jer se tako s njim  pričalo, u stvari će da reaguje na uspomenu iz te priče, a ne na uspomene iz događaja o kojem možda ni pojma nema. Isto tako, čovek koji je pod medikamentima nije za poligraf, a postoje, doduše retki istrenirani ljudi, koji mogu pobediti poligraf jer imaju dovoljnu mogućnost samokontrole i jednostavno ne reaguju – navodi Vladan Vukčević.