Sudski procesi za silovanje predugo traju
U Srbiji još uvek ne postoji nacionalni SOS telefon koji bi bio dostupan 24 sata, 7 dana u nedelji. Sklonište sigurne kuće nije jednako dostupno svim ženama,
a sudski procesi za silovanje i nasilje u porodici traju suviše dugo – samo je deo zaključka koji se odnosi na našu zemlju, a u okviru istraživanja“Mapiranje usluga podrške za žene i devojčice koje su preživele nasilje u Jugoistočnoj Evropi”.
U Srbiji je istraživanje sprovedeno od oktobra 2015. do marta 2016. godine, a ukupno je učestvovalo 46 organizacija institucija učesnica i to: 24 ženske nevladine organizacije (većinom članice Mreže Žene protiv nasilja), 21 javna institucija (centri za socijalni rad, sigurne kuće, savetovališta za brak i porodicu) i jedna akademska ustanova (Institut za sudsku medicinu pri Medicinskom fakultetu u Beogradu).Nacionalna istraživačica za Srbiju bila je Biljana Branković, nezavisna konsultantkinja i članica Komiteta GREVIO (Ekspertsko telo Saveta Evrope koje prati primenu Istanbulske Konvecije).
Analizirani su SOS telefoni, podrška žrtvama seksualnog nasilja, sigurne kuće, podrška za decu svedoke, krizni centri, program za počinioce nasilja i podrška kroz pravni proces.
Ženske organizacije u Srbiji vode 23 SOS telefona koja pružaju podršku žrtvama svih oblika rodno zasnovanog nasilja. Primer dobre prakse je SOS Vojvodina, koju vodi 6 nevladinih organizacija, ali, na žalost, zbog nedostatka novca, ni ovaj broj nije dostupan 24 sata sedam dana u nedelji.
Još uvek ne postoje krizni centri za žrtve silovanja, ali je najavljeno otvaranje kriznih centara u Vojvodini. Pojedine ženske organizacije pružaju psihološku i pravnu podršku žrtvama seksualnog nasilja. Intezivniji rad sa ovim oblikom nasilja je od velikog značaja jer, prema istraživanjima, Srbija spada u grupu zemalja sa niskom stopom prijavljivanja seksualnog nasilja.
U istraživanju je sedam organizacija navelo da ima organizovano sklonište sigurne kuće, koje se uglavnom nalaze pri centrima za socijalni rad i finansiraju se iz lokalnih buyeta. Kao osnovni nedostatak navodi se pristupačnost, jer ova usluga nije jednako dostupna svim ženama (ženama sa invaliditetom, Romkinjama, ženama sa problemima zavisnosti i mentalnim problemima). Smeštanje žena žrtava porodičnog nasilja i trgovine ljudima u isto sklonište, takođe se ne može smatrati dobrom praksom.
Kada je reč o podršci deci svedocima nasilja, ova usluga nije dovoljno razvijena: od ukupnog broja ispitanih organizacija i institucija, samo devet je navelo da pruža ovu uslugu. U praksi najveći problem rad sudova, jer se vrlo rigidno drže principa u najboljem interesu deteta što nije u skladu sa nekim odredbama Konvencije.
Program za počinioce nasilja vodi se u 11 centara za socijalni rad u Srbiji. Ohrabrujuće je da su svi stručni radnici u okviru ovog programa prošli su obuku norveške organizacije Alternativa nasilju. Većina centara za socijalni rad navodi da im tužilaštvo upućuje mali broj počinioca nasilja. Dobra saradnja je navedena između Centra za socijalni rad i Javnog tužilaštva u Novom Sadu.
U istraživanju se navodi da 30 organizacija i institucija, učesnika istraživanja, navelo je da pruža uslugu podrške pravnom procesu. Organizacije najčešće pružaju psihološku podršku žrtvama tokom trajanja sudskog postupka. Ovo je veoma značajno, jer sudski postupci dugo traju. Naveden je primer da suđenje za silovanje traje između dve i četiri, dok proces za nasilje u porodici u proseku traje oko dve godine.
B. Opranović
Koliko je praksa usklađena s Konvencijom SE
Istraživanje “Mapiranje usluga podrške za žene i devojčice koje su preživele nasilje u Jugoistočnoj Evropi”je deo studije koja je do sada sprovedena u sedam zemalja, članica Saveta Evrope, sa ciljem da se analizira usklađenost prakse sa zahtevima Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Istraživanje je sprovedeno uz podršku Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) i Saveta Evrope.