Mira Trailović, do poslednjeg daha odana Obrenovićima

provodilo u institucijama poput „Srpske kafane“ ili čuvenom pozorišnom bifeu, ubrzo je smišljen naziv za kombinaciju njihove korpulentne upravnice i onižeg naučnika –  Meštrovićeva karijatida i vizantijska freska.

Nakon čuvenog Kopolinog filma, zbog sposobnosti i energije prozvana je „mama Korleone“. Zvanično, nije bila oduševljena nadimkom, ali joj je on godio jer je duhovito potvrđivao njeno liderstvo. Mada prva dama avangardnog teatra i osnivač Bitefa, znala je da lako pusti suzu zbog neke klasične TV melodramske limunade.

„Tigricu s baršunastim kanyama“ Mihiz je ovako portretisao: „Ona ima autentični šarm svetske dame, radni kapacitet amalina, komunikacionu frekvenciju moćne radio-stanice, informisanost enciklopedije i prirodnu upornost kompresora. Govori sve važnije evropske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom opreznošću.”

Mira se nije trudila da ospori nijedan od epiteta stavljanih uz njeno ime, čak je s neuporedivim smislom za stvaranje medijskog imiya, stalno dodavala nove, podupirući predstavu o ličnosti iznad standardnih mera i merila. Jednom je izjavila: „Nikad mi niko nije poslao nezarađeni novac, niti sam dobila na lutriji ili bilo šta lako postigla. A kad godine prođu, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim – da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava...”

Miri, Kraljevčanki po rođenju, čukundeda po majčinoj liniji Aleksa Simić, u Beograd je došao iz Srema. (Ko zna da li je po „prečanskoj liniji” za najbližeg saradnika izabrala Jovana Ćirilova iz Kikinde.) Počeo je kao pisar kod kneza Miloša, a kasnije bio istaknuti ustavobranitelj i ministar inostranih poslova Kneževine. Njegov sin Milan bio je upravnik Narodnog pozorišta, ali je za godinu dana ispraznio pozorišnu kasu. Ženidbom Milanovog sina i ćerke Koste Cukića, stvorena je jedna od najmoćnijih porodica Srbije, koja je uživala bezrezervno poverenje dinastije Obrenović.

Kosta Cukić, ekonomist i političar, kao ministar prosvete transformisao je Licej u Veliku školu 1862, a Društvo srpske slovesnosti u Srpsko učeno društvo. Bio je prvi ambasador Srbije u Beču, a kao ministar finasija uveo je bakarni novac. Napisao je prvo sistematsko ekonomsko teorijsko delo kod nas „Državna ekonomija”, uybenik srpske gramatike, ali i preferansa. Briljantan student, u Hajdelbergu je prošao i visoku školu kartaških igara.

Mira je bila ponosna na svoje poreklo, mada ga posle Drugog svetskog rata nije bilo preporučljivo isticati. Kad se 1949. venčala s novinarom „Politike“ Dragoljubom Gucom Trailovićem, izbacili su ga iz Partije jer se oženio „buržujkom”.

Malo se zna o tome da je bila vlasnica originalnih pisama poslednjih Obrenovića. Želju Mire Trailović, koja je preminula 1989. da cela zbirka, spakovana u šest kutija, bude poklonjena SANU, ispunio je njen suprug. Deo prepiske kraljice Natalije, koja sadrži nekoliko hiljada pisama i telegrama, uglavnom pisanih na francuskom, objavio je Narodni muzej u Beogradu, a SKZ u ediciji „Srpski memoari”, njena sećanja „Moje uspomene”. Jedan primerak je bio kod nje, a drugi dospeo u – Vatikanski arhiv. Stav da je u Mirinom karakteru bilo i „nečeg infantilnog”, profesor beogradskog FDU Predrag Bajčetić objašnjava njenom vezanošću za Obrenoviće.

Imala je sakupljačku strast i često volela da obilazi pariske buvljake. Tragala je za stvarima svojih predaka i oko sebe stvorila muzej lepih uspomena. Odrasla okružena stilskim nameštajem, želela je da u stanu sačuva duh otmenih beogradskih kuća. Lepe stvari donosila je iz celog sveta i stvorila vredne kolekcije slika, satova i predmeta primenjenih umetnosti. I na njoj je uvek bio neki detalj koji je podsećao na građansko poreklo. Imala je običaj diskretno da kaže da je zlatna ogrlica pripadala „toj i toj“ dami s dvora, a da je broš nosila kraljica Natalija.

Korespondencija poslednjih Obrenovića dosta je doprinela tome da u Narodnom pozorištu u Beogradu 1986. postavi „Konak” Miloša Crnjanskog. Za tu režiju pripremala se vrlo dugo i temeljno. Doživljavala ju je intimno, kao ispunjenje dvostrukog duga – prema svom piscu Crnjanskom, i prema svojim Obrenovićima.

Siniša  Kovačević

Srbi zavoleli moldavsku princezu

Veći deo korespondencije poslednjih Obrenovića čuvala je kraljica Natalija, inače ćerka ruskog pukovnika Petra Keška i princeze Pulherije Strudze od Moldavije. Mada strankinja, za razliku od svog raspusnog muža Milana, bila je veoma popularna u narodu. Posle njene smrti 1941, prepiska je pripala Fideliji Cukić, kraljičinom kumčetu, a kada je ona preminula, svu građu nasledila je rođaka Mira.                      

U toj zbirci je porodična i druga prepiska Milana, Natalije i naslednika Aleksandra, s kojim se završavala dinastija, kraljičine putne uspomene, dva primerka njene knjige aforizama, objavljene u Beogradu 1897, prepiska s mnogim srpskim političarima, kao i niz fotografija članova dinastija, njihovih prijatelja i drugih istaknutih ličnosti Srbije tog doba.