Мира Траиловић, до последњег даха одана Обреновићима

проводило у институцијама попут „Српске кафане“ или чувеном позоришном бифеу, убрзо је смишљен назив за комбинацију њихове корпулентне управнице и онижег научника –  Мештровићева каријатида и византијска фреска.

Након чувеног Кополиног филма, због способности и енергије прозвана је „мама Корлеоне“. Званично, није била одушевљена надимком, али јој је он годио јер је духовито потврђивао њено лидерство. Мада прва дама авангардног театра и оснивач Битефа, знала је да лако пусти сузу због неке класичне ТВ мелодрамске лимунаде.

„Тигрицу с баршунастим канyама“ Михиз је овако портретисао: „Она има аутентични шарм светске даме, радни капацитет амалина, комуникациону фреквенцију моћне радио-станице, информисаност енциклопедије и природну упорност компресора. Говори све важније европске језике, чак и оне које не зна. Има коцкарски смисао за ризик, веома дискретно коригован домаћичком опрезношћу.”

Мира се није трудила да оспори ниједан од епитета стављаних уз њено име, чак је с неупоредивим смислом за стварање медијског имиyа, стално додавала нове, подупирући представу о личности изнад стандардних мера и мерила. Једном је изјавила: „Никад ми нико није послао незарађени новац, нити сам добила на лутрији или било шта лако постигла. А кад године прођу, остаће анегдоте и етикете које најмање подносим – да сам била сналажљива, ентузијаста, упорна, лепршава...”

Мири, Краљевчанки по рођењу, чукундеда по мајчиној линији Алекса Симић, у Београд је дошао из Срема. (Ко зна да ли је по „пречанској линији” за најближег сарадника изабрала Јована Ћирилова из Кикинде.) Почео је као писар код кнеза Милоша, а касније био истакнути уставобранитељ и министар иностраних послова Кнежевине. Његов син Милан био је управник Народног позоришта, али је за годину дана испразнио позоришну касу. Женидбом Милановог сина и ћерке Косте Цукића, створена је једна од најмоћнијих породица Србије, која је уживала безрезервно поверење династије Обреновић.

Коста Цукић, економист и политичар, као министар просвете трансформисао је Лицеј у Велику школу 1862, а Друштво српске словесности у Српско учено друштво. Био је први амбасадор Србије у Бечу, а као министар финасија увео је бакарни новац. Написао је прво систематско економско теоријско дело код нас „Државна економија”, уyбеник српске граматике, али и преферанса. Бриљантан студент, у Хајделбергу је прошао и високу школу карташких игара.

Мира је била поносна на своје порекло, мада га после Другог светског рата није било препоручљиво истицати. Кад се 1949. венчала с новинаром „Политике“ Драгољубом Гуцом Траиловићем, избацили су га из Партије јер се оженио „буржујком”.

Мало се зна о томе да је била власница оригиналних писама последњих Обреновића. Жељу Мире Траиловић, која је преминула 1989. да цела збирка, спакована у шест кутија, буде поклоњена САНУ, испунио је њен супруг. Део преписке краљице Наталије, која садржи неколико хиљада писама и телеграма, углавном писаних на француском, објавио је Народни музеј у Београду, а СКЗ у едицији „Српски мемоари”, њена сећања „Моје успомене”. Један примерак је био код ње, а други доспео у – Ватикански архив. Став да је у Мирином карактеру било и „нечег инфантилног”, професор београдског ФДУ Предраг Бајчетић објашњава њеном везаношћу за Обреновиће.

Имала је сакупљачку страст и често волела да обилази париске бувљаке. Трагала је за стварима својих предака и око себе створила музеј лепих успомена. Одрасла окружена стилским намештајем, желела је да у стану сачува дух отмених београдских кућа. Лепе ствари доносила је из целог света и створила вредне колекције слика, сатова и предмета примењених уметности. И на њој је увек био неки детаљ који је подсећао на грађанско порекло. Имала је обичај дискретно да каже да је златна огрлица припадала „тој и тој“ дами с двора, а да је брош носила краљица Наталија.

Кореспонденција последњих Обреновића доста је допринела томе да у Народном позоришту у Београду 1986. постави „Конак” Милоша Црњанског. За ту режију припремала се врло дуго и темељно. Доживљавала ју је интимно, као испуњење двоструког дуга – према свом писцу Црњанском, и према својим Обреновићима.

Синиша  Ковачевић

Срби заволели молдавску принцезу

Већи део кореспонденције последњих Обреновића чувала је краљица Наталија, иначе ћерка руског пуковника Петра Кешка и принцезе Пулхерије Струдзе од Молдавије. Мада странкиња, за разлику од свог распусног мужа Милана, била је веома популарна у народу. После њене смрти 1941, преписка је припала Фиделији Цукић, краљичином кумчету, а када је она преминула, сву грађу наследила је рођака Мира.                      

У тој збирци је породична и друга преписка Милана, Наталије и наследника Александра, с којим се завршавала династија, краљичине путне успомене, два примерка њене књиге афоризама, објављене у Београду 1897, преписка с многим српским политичарима, као и низ фотографија чланова династија, њихових пријатеља и других истакнутих личности Србије тог доба.