Život romana „Islednik”
Krajem prošle nedelje, književniku Draganu Velikiću je uručena nagrada “Kočićevo pero” za roman “Islednik” (izdanje “Lagune”). Predsednik žirija Nikola Vukolić ističe da je „u delu kriminalističkog naslova
Velikić objedinio dva literarna postupka: da život opisuje ali ga i tumači, a sve to čini na jedan sasvim nov, neuobičajen, originalan način, strpljivošću pronicljivog inspektora koji svoja minuciozna zapažanja ispisuje sa subjektivnim belinama vlastitog ali i zajedničkog ljudskog pamćenja, jer ista stvarnost nije identična za sve ljude“. On je ocenio da će „Islednik“ sigurno naći čitaoce i u publici koja pretenduje na zanimljivost i koja čita u opštoj pandemoniji nečitanja, ali i među kultivisanim literarnim sladokuscima, kritičnim i zahtevnim.
Zanimljiv i za dosadašnji romaneskni Velikićev opus poprilično intiman roman koji bi mogao da se, najkraće, sažme u tri teze; kao svojevrsna istraga sopstvenog života (pripovedača, ali i pisca?), traktat o smrti bližnjeg, i klasična problematizacija aksioma “majka i ja” (istina je da pisci čeće pribegavaju sintagmi “otac i ja”). Jureći, a bez žurbe, za slikama, to jest fotografijama u kojima se snovidno, ali precizno smenjuju topografske kote, kao i portreti junaka romana, jednako koliko i života, naš vredni i umešni pripovedač uspeva da dočara ozbiljnu potragu za vremenom koje ne sme biti izgubljeno, šarmantnom i ubedljivom metodom pripovedanja tima Prustovog “kolačića”.
Velikić je stvorio prepoznatljiv i ubedljiv literarni svet, o čemu je i sam govorio kada se zahvaljivao na nagradi, kada je, kao omaž velikom klasiku, ispričao da je, tek što je pošao u školu, u ediciji „Srpska književnost u sto knjiga“, pod rednim brojem 46, pronašao knjigu „Izabrane stranice“ Petra Kočića. Pošto je pročitao pripovetku priču „Jablan“, knjiga pod brojem 46 još dugo je bila jedina koju je čitao iz biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“.
- Svaki pisac – izjavio je Velikić - priželjkuje da stvori prepoznatljiv literarni svet za koji ne važe pravila zemaljskih katastara, svet u kojem je upisano iskustvo čitave jedne egzistencije. To je ono čemu se u potaji pisac nada. Kočić je u tome uspeo. Više od toga nema.
Đorđe Pisarev
Vijore se zastave
Dve godine je Vila “Marija” bila vojni hotel pod imenom “Central”, u kojem su živeli engleski oficiri. Pričalo se se da je za vreme rata tu bio bordel zatvorenog tipa, koji je, nakon kapitulacije Nemačke, preko noći postao hotel za visoke oficire. U septembru 1947. godine izvršena je primopredaja grada. Moj otac, mladi poručnik Jugoslovenske ratne mornarice, stoji na palubi tenkonosca na ulazu u pulsku luku. Anglo-američke trupe napuštaju grad. Usledilo je narodno veselje. Sa zvučnika po terasama i stubovima ulične rasvete ođekuju govori, partizanske pesme i marševi. Vijore se zastave. Parole po zidovima. Panoi sa likovima narodnih heroja. Euforija ovekovečena u filmskim žurnalima na platnima bioskopa širom zemlje koja je konačno zaokružila svoju teritoriju.
(Odlomak iz romana „Islednik”)