Kako je propao rokenrol

a nekima neće vredeti (pod)sećanje, jer ga (još) i nemaju.

Čitajući istoriju rokenrola u Jugoslaviji, koja prethodi ovoj novijoj, u Srbiji, uvek je bilo zanimljivo iznova i iznova nailaziti na podatak kako se super-grupa “Šarlo akrobata”, još pre nego što su super-grupe i postojale, raspala “zbog izrazitih individualnosti” Milana i Koje. Vd je svoj individualizam doveo do krajnjih granica i napustio ovaj svet prerano. Dok je Milan kasnije imao bend, na ovim prostorima možda i najbolji ikada (EKV), Koja praktično nije nikada. I pored “Discipline kičme”, Koja je uvek bio van-men bend, samo mu je trebala odgovarajuća podrška, što potvrđuju brojne izmene postava, a i koncert koji je usledio uveče u Studiju M, kada je Švabi iz Električnog orgazma prepustio bas, a on uzeo gitaru. Amblematičnog belog stratokastera.

U predavanju iliti master klasu nazvanom “Londonsko iskustvo i šunjanje kroz britansku muzičku industriju”, Koja je otkrio manje poznatu priču o tome šta je radio devedesetih. Iako je jugoslovenski rokenrol definisao na relaciji autoputa bratsva i jedinstva Zagreb-Beograd, u prestonici Engleske se “rokerisao” sa Sarajlijom, Dadom Yihanom iz Zabranjenog pušenja. Svirali su po pabovima, ali kakvim - kafanama, kaže Koja. Pošto ni jedan, ni drugi, nisu znali da pevaju, a Džihan je poznat kao vrstan muzičar, svirali su samo instrumentale, “pored VC-a”.

Iako je verbalni nastup protekao u dobroj atmosferi, Koja je bio raspoložen za šalu, iako je u Londonu uspeo da snimi dva albuma i dobije jednu relevantnu kritiku, utisak je i nelagoda da se nije pomirio sa tim što njegova yangl-tehno epizoda prevođenja Discipline na engleski nije prošla kao što bi, mišljenja je Koja, prošla da je otišao u Njujork. S jedne strane institucija, s druge strane institucija, pomirenja nije bilo. Koja je delovao zarobljen u kontradiktornosti shvatanja rokenrola kao slobodarske delatnosti, bunta i kontrakulture, spram britanske poslovičnosti, utilitarizma i industrijalizovanosti svega što donosi profit, u čemu bi i Koja, kao i svaki umetnik, vrlo lepo plivao. Eufemistički se to kaže - živeo bi od svoga rada. Nešto poput današnje levice koja bi deo kapitalističkog bogatstva i raja. 

Pomenuo je Koja i Vladu Divljana, kaže da su se prepoznali po pogledu u očima, koji se promenio nakon odlaska iz zemlje. Ali, bile su to devedesete, rokenrol je propadao još od istoimenog filma iz 1989, a ponajviše upravo zbog raspadanja zemlje i usvajanja populističkih turbo-folk i kapitalističkih neoliberalnih idioma. Dok su jedni umirali, u nemogućnosti da budu dosledni rok paradigmi, stvarajući legendu, drugi su sasvim lepo živeli od toga. Kako se Koja samo trznuo kada je neko iz publike spomenuo da ima njegovu muziku iz filma “Dečko koji obećava”, saundtrek koji zvanično ne postoji!

Fleke je ipak uspeo da ispegla u večernjem delu programa, zbog čega je uglavnom i veoma cenjen - čistom rokenrol svirkom. I to baš svojom muzikom iz filma “Kako je propao rokenrol”, iz poslednje priče “Ne šalji mi pisma”. I tu je do izražaja došla Kojina manje poznata strana, fascinacija gitarom i (teksas stajl, surf) zvukom “ritam end bluz” muzike, koju je Hendriks vinuo do neba. Evocirajući mnoštvo emocija, pogotovo za poslednju generaciju Jugoslovena, osim čuvenih filmskih citata i refrena, Koja je podsetio i na zabavnu stranu rokenrola, na Čaka Berija, “Ti reks” i druge heroje. Stvarno je nadrealno delovala veza između nekada progresivnog “hevi bejs” zvuka Discipline i sad već tradicionalnog američkog roka.

Igor Burić

Desna ruka

- Desna ruka, desna ruka je važna za gitaru. Ja sam bas gitarista, a ne basista - rekao je Koja na predavanju u Studiju “M”, a uveče, uz specijalno oformljeni bend “Trese, lupa, udara”, bome pokazao da mu je razvijena i levica. Rominja, kako je to jednom lepo rekao Rambo Amadeus. A u slengu kažu - poliva. I kao svaki pravi gitarista, Koja voli mnogo da solira. Zaboraviš u publici koju pesmu svira, a ritam sekcija mu popada sa nogu. Svaka čast Švabi, Vulu, Manji i Đurđici, ali i Koji, na pravom malom omažu popularnoj muzici.