Како је пропао рокенрол

а некима неће вредети (под)сећање, јер га (још) и немају.

Читајући историју рокенрола у Југославији, која претходи овој новијој, у Србији, увек је било занимљиво изнова и изнова наилазити на податак како се супер-група “Шарло акробата”, још пре него што су супер-групе и постојале, распала “због изразитих индивидуалности” Милана и Које. Вд је свој индивидуализам довео до крајњих граница и напустио овај свет прерано. Док је Милан касније имао бенд, на овим просторима можда и најбољи икада (ЕКВ), Која практично није никада. И поред “Дисциплине кичме”, Која је увек био ван-мен бенд, само му је требала одговарајућа подршка, што потврђују бројне измене постава, а и концерт који је уследио увече у Студију М, када је Шваби из Електричног оргазма препустио бас, а он узео гитару. Амблематичног белог стратокастера.

У предавању илити мастер класу названом “Лондонско искуство и шуњање кроз британску музичку индустрију”, Која је открио мање познату причу о томе шта је радио деведесетих. Иако је југословенски рокенрол дефинисао на релацији аутопута братсва и јединства Загреб-Београд, у престоници Енглеске се “рокерисао” са Сарајлијом, Дадом Yиханом из Забрањеног пушења. Свирали су по пабовима, али каквим - кафанама, каже Која. Пошто ни један, ни други, нису знали да певају, а Џихан је познат као врстан музичар, свирали су само инструментале, “поред ВЦ-а”.

Иако је вербални наступ протекао у доброј атмосфери, Која је био расположен за шалу, иако је у Лондону успео да сними два албума и добије једну релевантну критику, утисак је и нелагода да се није помирио са тим што његова yангл-техно епизода превођења Дисциплине на енглески није прошла као што би, мишљења је Која, прошла да је отишао у Њујорк. С једне стране институција, с друге стране институција, помирења није било. Која је деловао заробљен у контрадикторности схватања рокенрола као слободарске делатности, бунта и контракултуре, спрам британске пословичности, утилитаризма и индустријализованости свега што доноси профит, у чему би и Која, као и сваки уметник, врло лепо пливао. Еуфемистички се то каже - живео би од свога рада. Нешто попут данашње левице која би део капиталистичког богатства и раја. 

Поменуо је Која и Владу Дивљана, каже да су се препознали по погледу у очима, који се променио након одласка из земље. Али, биле су то деведесете, рокенрол је пропадао још од истоименог филма из 1989, а понајвише управо због распадања земље и усвајања популистичких турбо-фолк и капиталистичких неолибералних идиома. Док су једни умирали, у немогућности да буду доследни рок парадигми, стварајући легенду, други су сасвим лепо живели од тога. Како се Која само трзнуо када је неко из публике споменуо да има његову музику из филма “Дечко који обећава”, саундтрек који званично не постоји!

Флеке је ипак успео да испегла у вечерњем делу програма, због чега је углавном и веома цењен - чистом рокенрол свирком. И то баш својом музиком из филма “Како је пропао рокенрол”, из последње приче “Не шаљи ми писма”. И ту је до изражаја дошла Којина мање позната страна, фасцинација гитаром и (тексас стајл, сурф) звуком “ритам енд блуз” музике, коју је Хендрикс винуо до неба. Евоцирајући мноштво емоција, поготово за последњу генерацију Југословена, осим чувених филмских цитата и рефрена, Која је подсетио и на забавну страну рокенрола, на Чака Берија, “Ти рекс” и друге хероје. Стварно је надреално деловала веза између некада прогресивног “хеви бејс” звука Дисциплине и сад већ традиционалног америчког рока.

Игор Бурић

Десна рука

- Десна рука, десна рука је важна за гитару. Ја сам бас гитариста, а не басиста - рекао је Која на предавању у Студију “М”, а увече, уз специјално оформљени бенд “Тресе, лупа, удара”, боме показао да му је развијена и левица. Ромиња, како је то једном лепо рекао Рамбо Амадеус. А у сленгу кажу - полива. И као сваки прави гитариста, Која воли много да солира. Заборавиш у публици коју песму свира, а ритам секција му попада са ногу. Свака част Шваби, Вулу, Мањи и Ђурђици, али и Који, на правом малом омажу популарној музици.