VELJKO GUBERINA: Branio je i najmanje zrno ljudskosti

deset godina nakon što se pozdravio sa sudnicom, stalo je pet decenija  marljivog rada, 618 odbrana optuženih za ubistva i  petnaestak  knjiga od kojih je poslednja objavljena pre nekoliko dana.  

U sudski zapisnik je  prvi put kao branilac upisan  početkom pedesetih godina prošlog veka kada je, priseća  se u razgovoru za „Dnevnik“, branio maloletnika koji je „zgrabio nečija kola“.

Tokom pedeset godina, od ukupnog broja njegovih branjenika optuženih za ubistva, 47 njih je, kaže, oslobođeno krivice, trideset dvojici kojima je prvostepeno bila izrečena smrtna kazna tokom daljeg suđenja je spasao glavu, a izvršeno je deset smrtnih kazni.

– U slučajevima koje sam branio prva presuda na smrtnu kaznu bila je 1968. godine Draganu Gutiću zbog ubistva taksiste, a kasnije je i izvršena. Izrečenu smrtnu kaznu nisam smatrao samo svojim porazom, već i porazom društva kome pripadam, koje nema veru u svoje sposobnosti. Rodbina pokojnog Dragoljuba poklonila mi je njegov prsten jer su želeli da me na to podseća. Kazna je 1979. izvršena i u slučaju mog branjenika Nebojše Despotova, osuđenog zbog dvostrukog ubistva u Zrenjaninu 1975. godine - priča Guberina. 

Širom bivše SFRJ, još 1959. godine za Guberinu se  čulo zbog slučaja „voz 116“, kada je kao branilac optuženog za ubistvo tri puta obarao osuđujuću presudu, a četvrta je bila oslobađajuća.

- Branio sam maloletnog romskog mladića, optuženog da je u vozu ukrao sat od jednog putnika i da je potom  hteo da izbaci iz voza policijaca koji je došao po putnikovoj prijavi. Da je tada u gužvi kroz druga vrata izbacio oštećenog koji je poginuo, a optuženi  iskočio iz voza i pobegao. Istraga koju je u to vreme obavljala policija brzo je završena, ali je - ističe Guberina - površno urađena. Verovalo se svedočenju milicionera i konduktera, dok je treći bio samo iskaz optuženog koji je tvrdio da to nije uradio. Prva presuda kojom je optuženi osuđen za ubistvo, ukinuta je zbog toga što se zasnivala na dva svedočenja, a svedoci kojima je prvostepeni sud poverovao različito su govorili o događaju, a zatim su ukinute još dve osuđujuće presude. Posle četvrtog suđenja i obavljene rekonstrukcije, izrečena je oslobađajuća presuda. Sva štampa je pisala o tom slučaju.

I tako je karijera čuvenog advokata počela uspehom proisteklim iz pružanja profesionalne odbrane u skladu sa etikom i zakonom.

Krajem šezdesetih godina 20. veka, prvi predmet u kojem je Vrhovni sud otvorio glavni pretres i presudio, bio je „farkaždinski slučaj“. Guberina je branio obojicu optuženih za ubistvo. Na kraju su oslobođeni, a nekoliko godina kasnije, mediji su zabeležili da se stvarni izvršilac zločina sam prijavio policiji. 

Pre 40 godina prihvatio je da brani besplatno Rada Đukića, optuženog da je decembra 1975. u pauzi suđenja u sudnici Okružnog suda u Bijelom Polju, s dva hica iz pištolja kojeg je skrivenog ispod pojasa uneo u sudnicu, ubio ubicu svoje ćerke Branke Đukić. Pravosnažnom presudom Vrhovnog suda Crne Gore, Đukić je osuđen za krivično delo običnog ubistva i izrekao mu kaznu od 5 godina zatvora. 

„U februaru 1979. godine Rade Đukić sa svojom braćom došao je kod mene donoseći gusle na kojima je bilo napisano ’Za ljudski postupak, za dokazivanje istine o tragediji naše Branke 1975. godine, a u znak vječite zahvalnosti. Dragom V.G. darujemo ovaj stari instrument – srpske gusle. Rade i braća Đukići’. Tom prilikom dali su mi i kasetu sa guslarskom pesmom o slučaju pokojne Branke“, beleži advokat u svojim memoarima.

Bio je i u timu odbrane dvojice Jermena kojima je osamdesetih godina suđeno zbog ubistva ambasadora Turske u Jugoslaviji, a presuđene su im kazne od 20 i 15 godina zatvora.  Završnim rečima izgovorenim  u sudnicama davao je težinu etičke i profesionalne pouke budućim generacijama pravnika, poput često citirane: “Nema ni velikih ni malih sudova, ima samo velikih i malih sudija!“  - Ne živim da gmižem od jedne tačke koja se zove rođenje ka drugoj tački koja se zove smrt, već da radim i stvaram kako bih nešto iza sebe ostavio i na taj način i posle fizičke smrti nastavio dalje da živim - odgovorio je Guberina davnih godina na prva velika iskušenja. A ta misao uokviruje jedan čitav život, punih devet decenija.

Zvali su ga da brani, kaže, od Maribora do Bitolja i dok je njegovo pojavljivanje izazivalo  oprečene reakcije od krajnje negativnih do najpozitivnijih, njegov moto bio je isti. 

– Za mene su govorili: ako nije pomogao, nikom nije odmogao. Moja majka koja je bila duboko humana osoba presudno je uticala da budem ovakav kakav sam. Često optuženici koji nisu imali novca za odbranu, njoj pisali iz zatvora i molili je da me zamoli da ih branim. Verovao sam da svaki čovek poseduje element neke ljudovnosti koja se kad tad pojavljuje. 

Šta je teže u jednom procesu, presuditi ili braniti, biti sudija ili branilac, pitali smo ga?

– Ne  bih mogao da odgovorim. Postao sam jako subjektivan. Mnogi su se čudili u vezi nekih slučajeva koje sam prihvatio. Mnogo puta sam za neku presudu kazao da bih i ja doneo takvu. Sudijski, kao i naš posao, duboko je vezan za čoveka od, što kažu, prvog plača po rođenju do onog poslednjeg, i tu sam tražio elemenate koji su svojstveni svakom  čoveku.

S obzirom da su suđenja trajala i po dve-tri godine, upoznajući optužene koje je branio, nalazio je, naglašava, da su neki bili „ispušteni“ u porodici, da je izostalo adekvatno vaspitanje, ali da je na njihovo skretanje zažmurila i sredina, da je zatajila briga društva. Da li je kod onih koje je branio za najteža krivična dela ipak nalazio taj element ljudovnosti?

– Kod nekolicina nisam - priznaje Guberina.

U dugoj karijeri jednom je  bio predsednik  Saveza republičkih i pokrajinskih advokatskih komora Jugoslavije, dva puta predsednik Advokatske komore Srbije, a kao dragoceni detalj svoje biografije  ističe i to da je “prvi i jedini  advokat nosilac  Ordena  Svetog Save prvog stepena“.

- Smatram da je advokatura  najznačajnija profesija u civilizovanom društvu jer štiti ljudska i građanska prava, vladavinu prava. Lekar može da vam spasi, produži život, ali takođe i advokat, pogotovo u ono vreme dok je postojala smrtna kazna, kada ishoduje oslobađajuću presudu i dokaže da je neko neosnovano optužen. Ali, ubeđen sam da je advokat najegocentričnija profesija, jer svako za sebe misli da je najbolji...  

Jaska Jakovljević

Ponosan što je Kordunaš

– Danas mi ostaje da se setim – pripoveda Guberina – da sam opstao, da je moja porodica opstala zahvaljujući seljaku iz Jagodine koji nas je 1941. godine primio kad smo pobegli s Korduna od ustaškog pogroma tokom Drugog svetskog rata. Živeo sam u Karlovcu i kad su 1941. došle ustaše, mi smo izbegli a porodica moje majke je teško stradala. Po završetku Drugog svetskog rata, kako sam bio iz porodice koja je označena kao reakcionarna, nisam mogao da se upišem na fakultet u Beogradu nego u Sloveniji. Ali, posle sam branio u slučajevima pred sudovima u celoj bivšoj  SFRJ. Nisam želeo da budem ni sudija ni tužilac.