ВЕЉКО ГУБЕРИНА: Бранио је и најмање зрно људскости

десет година након што се поздравио са судницом, стало је пет деценија  марљивог рада, 618 одбрана оптужених за убиства и  петнаестак  књига од којих је последња објављена пре неколико дана.  

У судски записник је  први пут као бранилац уписан  почетком педесетих година прошлог века када је, присећа  се у разговору за „Дневник“, бранио малолетника који је „зграбио нечија кола“.

Током педесет година, од укупног броја његових брањеника оптужених за убиства, 47 њих је, каже, ослобођено кривице, тридесет двојици којима је првостепено била изречена смртна казна током даљег суђења је спасао главу, а извршено је десет смртних казни.

– У случајевима које сам бранио прва пресуда на смртну казну била је 1968. године Драгану Гутићу због убиства таксисте, а касније је и извршена. Изречену смртну казну нисам сматрао само својим поразом, већ и поразом друштва коме припадам, које нема веру у своје способности. Родбина покојног Драгољуба поклонила ми је његов прстен јер су желели да ме на то подсећа. Казна је 1979. извршена и у случају мог брањеника Небојше Деспотова, осуђеног због двоструког убиства у Зрењанину 1975. године - прича Губерина. 

Широм бивше СФРЈ, још 1959. године за Губерину се  чуло због случаја „воз 116“, када је као бранилац оптуженог за убиство три пута обарао осуђујућу пресуду, а четврта је била ослобађајућа.

- Бранио сам малолетног ромског младића, оптуженог да је у возу украо сат од једног путника и да је потом  хтео да избаци из воза полицијаца који је дошао по путниковој пријави. Да је тада у гужви кроз друга врата избацио оштећеног који је погинуо, а оптужени  искочио из воза и побегао. Истрага коју је у то време обављала полиција брзо је завршена, али је - истиче Губерина - површно урађена. Веровало се сведочењу милиционера и кондуктера, док је трећи био само исказ оптуженог који је тврдио да то није урадио. Прва пресуда којом је оптужени осуђен за убиство, укинута је због тога што се заснивала на два сведочења, а сведоци којима је првостепени суд поверовао различито су говорили о догађају, а затим су укинуте још две осуђујуће пресуде. После четвртог суђења и обављене реконструкције, изречена је ослобађајућа пресуда. Сва штампа је писала о том случају.

И тако је каријера чувеног адвоката почела успехом проистеклим из пружања професионалне одбране у складу са етиком и законом.

Крајем шездесетих година 20. века, први предмет у којем је Врховни суд отворио главни претрес и пресудио, био је „фаркаждински случај“. Губерина је бранио обојицу оптужених за убиство. На крају су ослобођени, а неколико година касније, медији су забележили да се стварни извршилац злочина сам пријавио полицији. 

Пре 40 година прихватио је да брани бесплатно Рада Ђукића, оптуженог да је децембра 1975. у паузи суђења у судници Окружног суда у Бијелом Пољу, с два хица из пиштоља којег је скривеног испод појаса унео у судницу, убио убицу своје ћерке Бранке Ђукић. Правоснажном пресудом Врховног суда Црне Горе, Ђукић је осуђен за кривично дело обичног убиства и изрекао му казну од 5 година затвора. 

„У фебруару 1979. године Раде Ђукић са својом браћом дошао је код мене доносећи гусле на којима је било написано ’За људски поступак, за доказивање истине о трагедији наше Бранке 1975. године, а у знак вјечите захвалности. Драгом В.Г. дарујемо овај стари инструмент – српске гусле. Раде и браћа Ђукићи’. Том приликом дали су ми и касету са гусларском песмом о случају покојне Бранке“, бележи адвокат у својим мемоарима.

Био је и у тиму одбране двојице Јермена којима је осамдесетих година суђено због убиства амбасадора Турске у Југославији, а пресуђене су им казне од 20 и 15 година затвора.  Завршним речима изговореним  у судницама давао је тежину етичке и професионалне поуке будућим генерацијама правника, попут често цитиране: “Нема ни великих ни малих судова, има само великих и малих судија!“  - Не живим да гмижем од једне тачке која се зове рођење ка другој тачки која се зове смрт, већ да радим и стварам како бих нешто иза себе оставио и на тај начин и после физичке смрти наставио даље да живим - одговорио је Губерина давних година на прва велика искушења. А та мисао уоквирује један читав живот, пуних девет деценија.

Звали су га да брани, каже, од Марибора до Битоља и док је његово појављивање изазивало  опречене реакције од крајње негативних до најпозитивнијих, његов мото био је исти. 

– За мене су говорили: ако није помогао, ником није одмогао. Моја мајка која је била дубоко хумана особа пресудно је утицала да будем овакав какав сам. Често оптуженици који нису имали новца за одбрану, њој писали из затвора и молили је да ме замоли да их браним. Веровао сам да сваки човек поседује елемент неке људовности која се кад тад појављује. 

Шта је теже у једном процесу, пресудити или бранити, бити судија или бранилац, питали смо га?

– Не  бих могао да одговорим. Постао сам јако субјективан. Многи су се чудили у вези неких случајева које сам прихватио. Много пута сам за неку пресуду казао да бих и ја донео такву. Судијски, као и наш посао, дубоко је везан за човека од, што кажу, првог плача по рођењу до оног последњег, и ту сам тражио елеменате који су својствени сваком  човеку.

С обзиром да су суђења трајала и по две-три године, упознајући оптужене које је бранио, налазио је, наглашава, да су неки били „испуштени“ у породици, да је изостало адекватно васпитање, али да је на њихово скретање зажмурила и средина, да је затајила брига друштва. Да ли је код оних које је бранио за најтежа кривична дела ипак налазио тај елемент људовности?

– Код неколицина нисам - признаје Губерина.

У дугој каријери једном је  био председник  Савеза републичких и покрајинских адвокатских комора Југославије, два пута председник Адвокатске коморе Србије, а као драгоцени детаљ своје биографије  истиче и то да је “први и једини  адвокат носилац  Ордена  Светог Саве првог степена“.

- Сматрам да је адвокатура  најзначајнија професија у цивилизованом друштву јер штити људска и грађанска права, владавину права. Лекар може да вам спаси, продужи живот, али такође и адвокат, поготово у оно време док је постојала смртна казна, када исходује ослобађајућу пресуду и докаже да је неко неосновано оптужен. Али, убеђен сам да је адвокат најегоцентричнија професија, јер свако за себе мисли да је најбољи...  

Јаска Јаковљевић

Поносан што је Кордунаш

– Данас ми остаје да се сетим – приповеда Губерина – да сам опстао, да је моја породица опстала захваљујући сељаку из Јагодине који нас је 1941. године примио кад смо побегли с Кордуна од усташког погрома током Другог светског рата. Живео сам у Карловцу и кад су 1941. дошле усташе, ми смо избегли а породица моје мајке је тешко страдала. По завршетку Другог светског рата, како сам био из породице која је означена као реакционарна, нисам могао да се упишем на факултет у Београду него у Словенији. Али, после сам бранио у случајевима пред судовима у целој бившој  СФРЈ. Нисам желео да будем ни судија ни тужилац.