Preminuo slikar Ljuba Popović

 posle duge i teške bolesti. Njegova dela se nalaze u prestižnim galerijama, muzejima i kolekcijama širom sveta. Radio je uglavnom velike formate, dve do tri slike godišnje.

Rođen je 1934. godine u Tuzli, a odrastao je u Valjevu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti i Likovnoj akademiji u Beogradu. Od 1991. je bio član SANU van radnog sastava. Preminuo je u bolnici „Dragiša Mišović„ i biće sahranjen u Valjevu sledeće nedelje. Sa suprugom Natašom ima ćerke Adrijanu i Tijanu.



Popović je bio umetnik britkog jezika i često je govorio i o odnosu države prema umetnosti, ali je smatrao i da kultura umire u celom svetu - od Pariza gde je radio, preko Beograda gde je prvu veliku izložbu napravio tek prošle godine, do Valjeva gde je osnovao Modernu galeriju.

Nakon prvog, dvonedeljnog boravka u Parizu, posvećenog najvećim delom posetama Luvru, učestvovao je u nekoliko grupnih izložbi u Beogradu. Godine 1963. preselio se u Pariz i od tada je radio, stvarao i redovno izlagao u Francuskoj. O svom odlasku iz Srbije, to jest životu u Francuskoj govorio je pre par godina:



- Nisam ja otišao iz Srbije iz političkih razloga, niti zato što sam obožavao Evropu a mrzeo komunizam, otišao sam zbog toga što je te 1963. godine nekako bilo prirodno da slikar živi u Parizu, jer su tamo najbolji muzeji, galerije, najviše se vodi računa o slikarstvu, filmu. Stigao sam u Pariz sa 100 franaka u yepu i odmah sam bio impresioniran nivoom kulturnog života. Na Sen-Žermen de Preu je bilo 14 galerija i tri ogromne knjižare. Sada galerija više nema, a od knjižara je ostala samo jedna.



Pitanje je dana kada će se i na tu lokaciju useliti neka od poznatih modnim firmi. Nekada su tu bile umetnost i literatura, danas su ih zamenile luksuzne krpe, cipele i parfemi. Baš kao i u Beogradu – na mestu gde je bila Jugoslovenska knjiga, danas se prodaju pomade i sapuni. Tako mi to odumiranje kulture deluje slično ovde i tamo. Jedino što je Pariz veći i bogatiji, pa se šteta manje primećuje. Nije isto kad se zatvori jedan od deset muzeja i kad se zatvori jedan jedini.



Popovićevo slikarstvo, okvalifikovano vrlo često i olako kao „fantastično”, podrobnijom analizom otkriva svu svoju složenost i dubinu, kažu likovni kritičari. Slike su ispunjene čudesnim nestvarnim bićima, očima koje posmatraju iz prikrajka, vampirušama i androidima koji borave u isprepletanom mnoštvu neobičnih predmeta, rastinja i arhitekture, zajedno - a jedni drugima nepoznati. To umnožavanje i nagomilavanje formi u suštini je vrlo pažljivo oranizovano, građeno često oko stabilnih geometrijskih struktura. Boje, složene sa smelošću i suptilnošću, ukazuju na vrhunsko poznavanje slikarskog umeća, a sve skupa “otkriva čoveka široke kulture, istančanog poznavaoca kako istorije slikarstva, tako i istorije civilizacije uopšte”.



Samostalno je izlagao u Parizu, Briselu, Njujorku, Minhenu, Ženevi, Beogradu, Valjevu, učestvovao u velikom broju kolektivnih izložbi, a o njegovom slikarstvu je objavljeno više monografija, snimljeni filmovi, serije i televizijske emisije. Krajem prošle godine Popović je u galeriji RTS imao veliku i izuzetno posećenu izložbu, koja je ujedno bila i njegova najveća u glavnom gradu Srbije.



O njegovom delu pisali su Alen Boske, Alen Žufroa, Andre Pjer de Mandijarg i Patrik Valdberg, a kasnije i mnogi drugi autori, među kojima Etijambl, Žan-Klarans Lamber, Žil Nere, Gustav Rene Hoke, Žan-Kristof Baji, Žan-Luj Ferije, Izor de Sen Pjer, An Tronš, Saran Aleksandrijan, Mišel Elenberger. 



R. K.