Преминуо сликар Љуба Поповић

 после дуге и тешке болести. Његова дела се налазе у престижним галеријама, музејима и колекцијама широм света. Радио је углавном велике формате, две до три слике годишње.

Рођен је 1934. године у Тузли, а одрастао је у Ваљеву где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је на Академији примењених уметности и Ликовној академији у Београду. Од 1991. је био члан САНУ ван радног састава. Преминуо је у болници „Драгиша Мишовић„ и биће сахрањен у Ваљеву следеће недеље. Са супругом Наташом има ћерке Адријану и Тијану.



Поповић је био уметник бритког језика и често је говорио и о односу државе према уметности, али је сматрао и да култура умире у целом свету - од Париза где је радио, преко Београда где је прву велику изложбу направио тек прошле године, до Ваљева где је основао Модерну галерију.

Након првог, двонедељног боравка у Паризу, посвећеног највећим делом посетама Лувру, учествовао је у неколико групних изложби у Београду. Године 1963. преселио се у Париз и од тада је радио, стварао и редовно излагао у Француској. О свом одласку из Србије, то јест животу у Француској говорио је пре пар година:



- Нисам ја отишао из Србије из политичких разлога, нити зато што сам обожавао Европу а мрзео комунизам, отишао сам због тога што је те 1963. године некако било природно да сликар живи у Паризу, јер су тамо најбољи музеји, галерије, највише се води рачуна о сликарству, филму. Стигао сам у Париз са 100 франака у yепу и одмах сам био импресиониран нивоом културног живота. На Сен-Жермен де Преу је било 14 галерија и три огромне књижаре. Сада галерија више нема, а од књижара је остала само једна.



Питање је дана када ће се и на ту локацију уселити нека од познатих модним фирми. Некада су ту биле уметност и литература, данас су их замениле луксузне крпе, ципеле и парфеми. Баш као и у Београду – на месту где је била Југословенска књига, данас се продају помаде и сапуни. Тако ми то одумирање културе делује слично овде и тамо. Једино што је Париз већи и богатији, па се штета мање примећује. Није исто кад се затвори један од десет музеја и кад се затвори један једини.



Поповићево сликарство, оквалификовано врло често и олако као „фантастично”, подробнијом анализом открива сву своју сложеност и дубину, кажу ликовни критичари. Слике су испуњене чудесним нестварним бићима, очима које посматрају из прикрајка, вампирушама и андроидима који бораве у испреплетаном мноштву необичних предмета, растиња и архитектуре, заједно - а једни другима непознати. То умножавање и нагомилавање форми у суштини је врло пажљиво оранизовано, грађено често око стабилних геометријских структура. Боје, сложене са смелошћу и суптилношћу, указују на врхунско познавање сликарског умећа, а све скупа “открива човека широке културе, истанчаног познаваоца како историје сликарства, тако и историје цивилизације уопште”.



Самостално је излагао у Паризу, Бриселу, Њујорку, Минхену, Женеви, Београду, Ваљеву, учествовао у великом броју колективних изложби, а о његовом сликарству је објављено више монографија, снимљени филмови, серије и телевизијске емисије. Крајем прошле године Поповић је у галерији РТС имао велику и изузетно посећену изложбу, која је уједно била и његова највећа у главном граду Србије.



О његовом делу писали су Ален Боске, Ален Жуфроа, Андре Пјер де Мандијарг и Патрик Валдберг, а касније и многи други аутори, међу којима Етијамбл, Жан-Кларанс Ламбер, Жил Нере, Густав Рене Хоке, Жан-Кристоф Баји, Жан-Луј Ферије, Изор де Сен Пјер, Ан Тронш, Саран Александријан, Мишел Еленбергер. 



Р. К.