Minya Mikić: Ljudi su ideje i pigment i disciplina

 pa i na prestižnoj njujorškoj sceni. Povod nije mali, izložbom je predstavila svoju viziju znamenitih Italijana, pa smo zamolili našu sagovornicu da nam predoči kako to da je baš ona selektovana da predstavlja Italiju, pogotovo s obzirom na okolnost da je reč o samostalnom poduhvatu.

– Boravila sam u aprilu u Njujorku zarad moje samostalne izložbe apstraktnih slika u galeriji „MZ Urban Art„, s kojom sarađujem dugi niz godina, i imala sam priliku da upoznam italijansku konzulku u Njujorku Nataliju Kvintavale. Razgovarale smo i o mom umetničkom projektu na kojem radim već nekoliko godina u saradnji s jednim od najznačajnijih likovnih kuratora, Akile Bonitom Olivom. Gospođa Kvintavale me je tada pozvala da izložim po prvi put moj projekat u svečanoj sali italijanskog konzulata u okviru proslave italijanskog Dana Republike, na moje veliko zadovoljstvo.

Koji je koncept izložbe i zašto ste se odlučili za njega? Kojom tehnikom ste se služili?

– Osnovna ideja projekta „GAPscape State of Art – Italia„ krije se u samom nazivu, koji je sastavljen iz dva dela i koji je sam po sebi igra reči: „GAPscape„ predstavlja moje umetničko istraživanje i tehniku, dok „State of Art–Italia„ fraza na engleskom, a govori, uopšte uzevši, o najznačajnijim dostignućima ljudi u različitim oblastima. Moje umetničko i sociološko istraživanje zasniva se na pokušaju da se likovno predstavi istorijski momenat društva koje nas okružuje. A pošto već dugi niz godina živim u Rimu, društvo koje me okružuje su – Italijani.

Kako se sam projekat razvijao?

– Prvi deo projekta sastojao se u odabiru najznačajnijih ljudi iz različitih oblasti kao što su nauka, medicina, sport, književnost, umetnost, moda, biznis... Iako su ličnosti koje sam izabrala od velikog internacionalnog značaja, može se reći da je odabir bio subjektivan i prema mom ličnom afinitetu. Italija ima ogroman broj ličnosti koje su u svojoj oblasti delovanja postigli fantastična dostignuća i otkrića, i sama selekcija govori upravo o mom ličnom stavu i viđenju društva koje me okružuje.

Da li se vaša vizija tih uglednih pojedinaca i društva u kome žive potvrdila u odnosu na početne impulse projekta?

– U drugoj fazi projekta imala sam zadovoljstvo da upoznam svakog od njih pojedinačno i da realizujem portrete u tehnici koju sam izmislila – pigmenti na pleksiglasu. Bila sam gost u kući Enia Morikonea, kod Andree Bočelija, Mikelanđela Pistolete... Od neprocenjivog značaja mi je bilo i druženje sa Olivierom Toskanijem...

Upoznavanje i razgovor s njima bili su od fundamentalnog značaja za realizaciju portreta. Prilikom susreta su mi dali i svoje izjave – u jednoj rečenici objašnjavajući kako razmišljaju o svom radu, o umetnosti ili o životu uopšte – i one su sastavni deo izložbe.

Pitala sam ih i koji je grad koji bi izabrali kao svoj, koji je bio presudan u njihovom životu i u najvećoj meri uticao na formiranje njih kao ličnosti. Zatim sam s njihovim gotovim portretima na pleksiglasu odlazila u te gradove da ih fotografišem, tako da se u pozadini, ispod lika vidi i taj “njihov grad”. Na izložbi u italijanskom konzulatu u Njujorku izloženi su kao jedna vrsta instalacije diptisi istih dimenzija: portret na pleksiglasu i fotografija tog portreta sa gradom u pozadini.

Kakav je bio odziv publike?

– Izložbu su videla mnoga zvučna imena, između ostalih i Mihail Barišnjikov. Imala je zaista veliki uspeh, tako da će ostati u konzulatu do oktobra, a potom će nastaviti turu po ostalim gradovima Amerike.

Osećate li pritisak komercijalizacije i zahteva da se prilagodite vladajućem ukusu?

– Takve kompromise treba izbegavati.

Koji bi bio vaš savet iz perspektive svetske art–scene mladim umetnicima koji tek traže svoje mesto pod suncem?

– Imati dobru i originalnu ideju je fundamentalno ali nije dovoljno, ono što je najvažnije za uspeh je velika disciplina u realizaciji te ideje.

Po čemu je vaš oblik komunikacije s publikom specifičan?

– Uspela sam da ostvarim sopstveni likovni izaz i tehniku koji mi omogućavaju da prikažem vlastita umetnička istraživanja. Jednostavno, dostignuća u apstraktnom slikarstvu primenila sam u realizaciji portreta. U svojim analizama Akile Bonito Oliva rekao mi je da su moje slike kompleksne i pune likovnih metafora: “Tvoja umetnost nije figurativna nego figurabilna”.

Relja Knežević

Oslikavanje razlika

Kako biste opisali zadatak umetnika, na koji način osećate da otkucava krvotok svakodnevice?

– Umetnička scena jednog društva reflektuje stanje samog društva. Afiniteti ali i mogućnosti institucija kao što su nacionalne galerije i muzeji odaju sliku i stanje jedne države, njen ekonomski i kulturološki nivo. Ja živim između Rima, Ciriha i Njujorka i imam priliku da vidim tu veliku razliku. Zadatak umetnika je da ukaže na problematiku društva i epohe u kojoj živi.