Za sreću je dovoljno plavo nebo

Jedan od prvih programera na našim prostorima, a u veslanju 10 godina prvakinja u kategoriji veterana, 75-godišnja Mara Čabrić vodi upravo takav, aktivan život. Smatrajući da je pored tela jednako važno trenirati i mozak, pod stare dane mnogo čita, prati kvizove, rešava mozgalice i osvežava znanje iz stranih jezika. Testiranje koeficijenta inteligencije, na koje otišla iz radoznalosti sa 65 godina, iznenadilo ju je rezultatom od preko 156, što je presudilo da se učlani u Mensu Srbije, te da interesantnim poznanstvima i volontiranjem na godišnjem skupu još više obogati treće doba.

Danas tečno govori engleski, japanski, francuski, italijanski, nemački i španski jezik, dok je na srpskom valjano propričala tek sa deset godina, jer ju je uzbudljiva sudbina do izvorne otaybine vodila preko Švajcarske, SAD i Japana. Budući da potiče iz diplomatske porodice, imala je nestandardno detinjstvo.

– Živeli smo prvo u čuvenoj jugoslovenskoj rezidenciji na Petoj aveniji, a zatim na Long Ajlendu u vili operske pevačice Zinke Kunc, koja ju je ustupila mojim roditeljima dok nije u Njujorku – priča Mara Čabrić. – Kad se vratila, preselili smo se na Menhetn, pored samog Central parka. Ono čega se jasno sećam to je Rokfelerov centar sa velikom okićenom jelkom i klizačima koji se kreću u taktu muzike „Silent night”. Tog Božića napravila sam svoje prve klizačke korake i za ceo život se zaljubila u ovaj sport.

U Tokiju je pohađala internacionalnu školu za decu diplomata, osetivši suživot sa tridesetak različitih naroda, a s preseljenjem u Beograd upisala se u Četvrtu klasičnu gimnaziju nakon samo četiri razreda osmoletke, što je jedinstvena mogućnost koja ovu obrazovnu ustanovu odvaja od ostalih. Tamo je osam godina, pored standardnih predmeta, učila latinski, a šest starogrčki, te je pred maturu mogla u originalu da čita Homera, Platona, Euklida, Cezara... Zahvaljujući gimnaziji stekla je široko obrazovanje koje joj je otvorilo vrata budućnosti. Opredelila se za matematiku na beogradskom PMF-u, a postdiplomske studije iz oblasti informatike završila je u Francuskoj.

– Kao dete se nisam osećala drugačije od vršnjaka. Tek sam na fakultetu počela da zapažam kulturološke razlike, a što sam starija, sve više štrčim i postajem tema za medije – priča Mira Čabrić, dodajući kako naša okolina smatra sasvim nedoličnim kad iz kuće izađe sportski obučena: u patikama i helankama. – Prija mi pažnja, ali ne radi samoreklame. Cilj mi je da promovišem starost. Moj društveni status je „neka baba”. Mladi ljudi misle da smo svi mi izlapeli i nesposobni, a uopšte nije tako. Nije stvar u tome koliko ću poživeti već kako. Hoću da plivam, trčim, vozim rolere, skijam se, popnem peške na svoj šesti sprat. Sve što radim je upravo za taj kvalitet, a ne za dužinu života.

Da je plavo nebo sasvim dovoljno za veliku sreću, spoznala je odavno, pre trideset godina, a te životne filozofije se i danas drži.

– Sedela sam jedne noći na Kopaoniku i sa drugarom diskutovala o religiji. On me je uveravao da moram da verujem u nešto, kako bi me to vuklo napred. Sutradan je bila sreda, što je veoma važno za ovu priču. Stari vikendaši su otišli, a novi još nisu pristigli, pa su staze bile prazne. Nebo je bilo teget, bez daška vetra, temperatura dovoljna da se sneg ne topi, a prijatna da se može lepo skijati. Staza dobro utabana, sa malo svežeg pršića. Neko je prolazio žičarom i odozgo mi dovikivao: „Maro, Maro, od bisera grano!” Dok smo uživali, ja uhvatim mog drugara na stazi i kažem: „Znam u šta verujem: da će biti još ovakvih sreda.”

Prilika da počne s veslanjem iskrsla je slučajno, dodaje ona.

– Voda je moj element i sve što se događa na njoj uvek mi je bilo interesantno. Već sam svima dosadila objašnjavajući da nisam prvakinja Srbije zato što sam najbolja, već zato što sam jedina, što više govori o Srbiji nego o meni – napominje uz opasku da joj i sam dolazak do cilja osigurava titulu jer konkurencije nema. – Na državnom prvenstvu bude petnaestak veterana, s tim što kategorije počinju sa 27 godina. Većina njih su muškarci između treće i četvrte decenije, dok je mojih vršnjaka tek pet-šest, mada sam ja najstariji aktivni veslač u Srbiji i od muških i od ženskih takmičara. U Srbiji je uvreženo mišljenje da je ženino mesto pored šporeta, da čisti kuću, čuva decu, a kasnije unuke, ali verujte da nije tako među Engleskinjama, Šveđankama, Amerikankama, Australijankama, u šta sam se uverila na inostranim nadmetanjima.

Tvrdi kako nema takmičarski duh, već uživa u sportu, a ako se takmiči, to čini protiv same sebe.

– Godinama sa štopericom plivam dužinu od 1.000 metara i mnogo mi znači ako oborim sopstveni rekord makar za nekoliko sekundi. Svakog dana idem na Tašmajdan, gde po 45 minuta ili sat vremena neprekidno klizam. Desi se da me, kad kupujem kartu, pitaju koliko godina ima dete, ne očekujući da sam došla radi sebe, a ne unučeta – dodaje uz osmeh.

Slađana Milačić