Psiholog i psihoterapeut Maja Mandić Marković o novogodišnjim odlukama

Da li je to samo novogodišnja razbribriga koja je stvorena u ženskim časopisima ili ima psihološku osnovu? Zato smo upitali psihologa i psihoterapeuta Maju Mandić Marković iz Beograda koliko je važno da uradimo rekapitulaciju svog prethodnog iskustva.

– Prethodna godina se zatvara uz poznavanje načinjenih grešaka i rekapituliranje lekcija koje smo naučili i koje su postale dragoceni deo našeg iskustva. Na ovaj način, možemo da steknemo jasan pregled svog iskustva u prethodnoj godini – materijalnog, intelektualnog, emotivnog i duhovnog, te da posmatramo da li je ono za ego bilo prijatno ili neprijatno.

Zašto je bitno da imamo jasan uvid u svoje prethodno iskustvo?

– Dobijamo priliku da svoje propuste i greške prihvatimo kao vid učenja i lične transformacije i da proslavimo svoje uspehe i ostvarene ciljeve. Nakon toga možemo da imamo u svom polju svesti belo i crno u našem životu i sve nijanse sivog koje leže između ove dve krajnosti.

Neki ljudi su skloni da kada pogledaju iza sebe vide samo neuspehe, dok drugi samo svoja postignuća. Šta bi posebno trebalo osvetliti?

– Istina je i jedno i drugo. Bilo je situacija u kojima smo bili neuspešni, tužni, neshvaćeni, odbačeni, zabrinuti, uplašeni i takođe je tačno da smo bili radosni, zadovoljni, prihvaćeni, uspešni i ispunjeni. Životna mudrost je da razvijemo sposobnost da vidimo celu sliku koja obuhvata blještavo bele i crne dane i sve one nijanse drugih boja koje oslikavaju bogatstvo i sadržaj našeg života.

Da li su možda rađena neka istraživanja na tu temu?

– Različita istraživanja su pokazala da su neki ljudi skloni da gledaju više na svoje i tuđe neuspehe i slaba mesta. Oni su uglavnom kritički orijentisani i motivisani strahom i brigom od propusta i grešaka. Na emotivnom nivou, ako taj pristup preovlada u posmatranju sebe, bliskih ljudi, zajednice i sveta koji nas okružuje, on nas obavija teškim osećanjima brige, straha, kriticizma i stalne usmerenosti na ono što je negativno.

Nasuprot njima su oni koji gledaju život kroz ružičaste naočare i motivisani su uspesima, zadovoljstvom i doprinosima koje ostvaruju. Ova grupa često previđa, ignoriše, zanemaruje i negira problematične oblasti i situacije u životu. To su usvojeni i delimično nesvesni obrasci ponašanja koji mogu da budu promenjeni i modifikovani.

A istina je?

– Istina je obično negde u sredini. Pozitivan stav i načelni optimizam su izbor. Oni nam donose dobru energiju, motivaciju i veru da imamo kapacitet da ostvarimo svoje želje i snove. S druge strana, potrebno je da tačno i konkretno preciziramo ono čime nismo zadovoljni i što želimo da transformišemo. Onda da se pokrenemo na akciju i da delujemo u pravcu svojih ciljeva.

Zašto je važno da drugima, ali i sebi oprostimo za ono što smo uradili, a nije trebalo, ili za ono što nismo uradili, a trebalo je?

– To što smo uradili, ili nismo uradili je sve u prašini prošlosti. Ne možemo da se vratimo kroz vreme. Ono što možemo je da izvučemo zaključke i da smislimo kako da se to ne ponovi, kako da unapredimo svoju svesnost, ponašanje, obrasce komunikacije i emotivne reakcije da bismo u sadašnjem životu i odnosima prevazišli to što nas je kočilo, blokiralo, vodilo u propuste i donosilo nam nezadovoljstvo i bol u prošlim danima.

Oprostiti, u ovom kontekstu, znači prihvatiti da smo bili u nekakvim događajima i situacijama koje su nam donele nezadovoljstvo sobom ili odnosima sa drugima. Takođe da smo nesavršena ljudska bića koja greše i uče iz svojih grešaka. Kada se vraćamo na prošle situacije u kojima smo pogrešili, ili nismo uradili ovo ili ono što smo želeli, na način koji nije konstruktivan – ocrnjujući sebe, žaleći, brinući, očajavajući, tugujući, kažnjavajući sebe, mi u stvari uzimamo sebi snagu i samopouzdanje za buduće pobede i uspehe. Opterećujemo se negativnim osećanjima i sećanjima u vezi nečeg što je gotovo, završilo se u prošlosti tako kako je bilo.

Šta je onda bitno da učinimo?

– Vrlo je važno da prihvatimo sebe takve kakvi jesmo, sa svim kvalitetima koje imamo i nedostacima na kojima možemo da radimo. Mi nismo gotova tvorevina ni zacementirani kao ličnost. Dok god smo živi, mi smo umetničko delo u nastajanju i usavršavanju. Kada pogledamo sebe na taj način, s razumevanjem i ljubavlju, postajemo svesni da smo u većini situacija u kojima smo ogorčeni, ljuti ili tužni zbog svog stava i ponašanja, uradili najbolje što smo mogli u datom trenutku. Delovali smo onako kako smo znali i umeli. Da smo znali bolje, uradili bismo bolje. Jedino važno pitanje je kako ćemo rešavati takve i slične situacije kada iskrsnu u budućnosti. Šta možemo da uradimo, naučimo, preduzmemo da u budućim okolnostima budemo zadovoljni i čestitamo sebi na napretku.

Na koji način posle ovakvog rasterećenja postaviti nove ciljeve i doneti nove odluke?

– Za ciljeve je važno da budu iz srca, odnosno da su to postignuća, na koja kad pomislimo nam zablistaju oči, zaustavi se dah, a duša se obraduje. Oni ne moraju da budu sasvim realni. Bitno je da u njima postoji izazov koji nas u isto vreme ozari i od koga nam zadrhti srce. Pravi ciljevi su oni koji nam omogućuju da poletimo, da rastemo, da ostvarujemo svoje snove i autentične potencijale. U redu je da nas i plaše. Kao što je rekao Napoleon Hil, otac psihologije uspeha „Ako nešto poželimo, sigurno imamo i kapacitet da to ostvarimo.” Drugo je pitanje da li smo spremni da platimo cenu koja je potrebna za ostvarenje.

Marina Jablanov Stojanović