Ninine mustre: Oslonac
„Osloni se na mene sad ti...“ bio je nekada veliki hit. Za mlađe generacije je verovatno potrebno pojašnjenje da su nekada reči hit pesama bile inspirativne, budile su lepe emocije i ushićenje, dirale su one duboke, nežne i tanane niti naših duša, rečju, budile su čovečnost u svom sjaju, za razliku od današnjih koje u većini slučajeva bude agresiju, tugu, potrebu da se neko kazni, ili prevari ili već na bilo koji način obesmisli ljudskost, a veliča porno i druge aktuelne industrije.
Uglavnom, ta pesma je mnogima bila draga upravo zbog ideje da nam neko nudi oslonac, da nas poziva da mu sve verujemo jer nam obećava da će uvek biti tu, za nas...
Ispostavilo se nekoliko decenija kasnije da je ideja o takvom osloncu sjajna, ali kratkotrajna. Oslonac u obliku druge osobe, sigurnog zaposlenja, kruga prijatelja ili bilo kojeg drugog kruga ili institucije, može samo da nam posluži da nas u nekom nama važnom trenutku podrži. Može samo da nas podseti da u sebi imamo snage za sve, baš za sve što nam se u životu dešava, inače nam se ne bi ni dešavalo. Dalje, ukoliko želimo da se razvijamo, nastavljamo sami, naoružani tim osećajem da moramo i da možemo.
Ako se predugo oslanjamo na nešto izvan sebe, mi onda svu svoju snagu koja nam je data rođenjem trošimo na druge. To je kao da umesto u sopstveni, sipamo gorivo u tuđe automobile i čekamo da nas oni povuku i poguraju, misleći da je to njihov zadatak, pa što bismo se jel'te, trudili i sopstveni auto uopšte palili? Uviđam bezroj takvih zabluda u koje smo vekovima mic, po mic uvlačeni, da nešto ne možemo sami, da je u redu drugima da se prepustimo i da je normalno da neko drugi odlučuje o tome kakve odluke o sopstvenom životu da donosimo.
I onda sledi drugi, još veći talas energije koja nezadrživo „curi“ ka onima koje razočarano optužujemo što nam se izmiču, što nas izdaju, što proneveravaju naše poverenje. Na kraju toliko iscrpimo sopstvene snage, da baterije koje su nam već na rezervi, jedva mogu da nas vrate na sopstvene izvore koji iako oslabljeni, ipak postoje dokle god smo živi. Imajući u vidu da nikada nije kasno da se situacija preokrene, čak i kada sebi dozvolimo da drugima poklonimo svoju energiju, važno je makar i u poslednjem trenutku da se setimo da smo rođeni sa neograničenim potencijalom i bezbrojnim mogućnostima da od onoga što nam je dato, sami nešto napravimo. I tada je neophodno da se setimo, da duboko udahnemo, jer to skoro svi možemo, da se saberemo i odlučimo da se sami na sebe oslonimo, i da krenemo od onoga što imamo. Recimo za početak od zahvalnosti na tome što uopšte dišemo.
Poznato je da osećaj zahvalnosti podiže energiju, povećava osećaj radosti, a taj osećaj opet povećava osećaj samovrednosti i to sve zajedno dovodi do malog, ali značajnog pomeranja perspektive. A kada se pomeri perspektiva, to je kao da se planina pomerila. Ako nismo vežbali od malena, mogli bismo sada da vežbamo osećaj poverenja u sebe kao najjači oslonac u životu. A mogla bi baš da se pojavi i obrada pesme sa početka, sa rečima: „Osloni se na sebe sad ti“, a dalje već svako može po svojoj volji tekst da prilagodi.
Nina Martinović Armbruster
