Ninine mustre: Duševnost
NOVI SAD: Povremeno me kao i svakoga pretpostavljam, uhvati neka malodušnost, pa mi svaki pokušaj da nešto lepo uradim, kažem ili napravim unapred izgleda uzaludan.
Kao da mi neki glas govori da ništa što uradim ne vredi. U tim situacijama često bih se trudila, trudila, tražila razne načine da ipak prevaziđem taj osećaj i da nešto preduzmem, ali sam primetila da takvi pokušaji završe neuspešno, ili i ako uspem u njima, kasnije se pokaže u široj slici, da to uopšte nije bilo potrebno, ili je čak usporilo neke stvari.
Naučila sam da malodušnost znači upravo to što joj ime i govori. Malo duše. Kada je neko velika duša, taj je moćan, samouveren, sposoban, poštovan i u krajnjem slučaju srećan čovek, jer tamo gde je duša, tu je i radost. U situacijama kada zatvorim svoju dušu, otvaram prostor za ono što duše nema i upuštam se u neka područja u kojima nema dovoljno svetlosti, pa ni radosti.
Ranije sam dozvoljavala da me ta područja obuzmu i drže dosta dugo. Pošto sam po prirodi vesela osoba, takve bi me okolnosti gušile i sputavale, pa bih pobegla u neku vrstu bekstva, kao što je neka vrsta lake zabave, gledanje filmova i serija, ili bih se prejedala slatkiša, ili bih pronašla razlog da nečemu nazdravim, alkoholom, više puta nego što je to prikladno.
Vremenom sam naučila da nesvesno premošćavanje vodi samo u još više problema. Što ih više zatrpavam, sve se jači vraćaju i uznemiravaju me. Zato sam počela da tražim načine kako da se iz toga iščupam. Shvatila sam da sam ja ta koja odlučuje šta će sa njima, pa sam jedno vreme slušala aktuelne trendove i prihvatala takvo stanje u određenom momentu života: Jesam neraspoložena? U redu, nisam raspoložena. Hajde sada da prihvatim to svoj osećanje i vidim dokle će da me odvede. Obično me je vodilo do još većeg neraspoloženja i na kraju opet do nekog manje više isprobanog načina da to potisnem.
A onda sam počela da koristim drugačiju mustru. Počela sam da se obraćam svom telu (ukoliko me je ono na neki način kontaktiralo nekim bolom kao porukom) i pitala bih ga šta mi to poručuje. Ili bih se obratila svojoj duši i pitala bih je zašto je u tom trenutku tako malecka, i kako da je povratim u celosti? Vrlo brzo u takvim momentima povlačenja u sebe, stigne odgovor koji je prvobitno uvek maskiran u ponašanje neke osobe koja me je „izbacila iz takta“. To sam već naučila da prepoznam kao šaljivu proveru da li sam stvarno svesna u kom pravcu se nalazi rešenje.
Ono se uvek nalazi u meni, tačnije, u prepoznavanju moje reakcije na okolnosti u kojima se nalazim. Ti ljudi, te okolnosti ili šta me već „cimne“, to su samo alati koji mi pomažu da se dublje zagledam u sebe i potražim mesto bola ili mesto gde osećam reakciju. Kada pronađem to mesto u svom telu, sledi isceljivanje. Potrebno je da malo sa njim „porazgovaram“ koliko god to čudno izgledalo, da ga prigrlim, i disanjem pročistim. Mnogo toga se onda menja, jer duša se ponovo slobodno širi, a gde ima duše, ima svega lepoga.
Nina Martinović Armbruster
