PRIČA O TRADICIONALNOJ SRPSKOJ OBUĆI: Opanačići lake kože...

Opanak je mnogo više od obuće, on je nacionalni simbol i deo identiteta srpskog naroda. No, ne nosi ga samo srpsko stanovništvo nego i mnogi drugi narodi Balkana. I svi opanci su slični, a opet se razlikuju. Bilo bi nepravedno ne kazati da i mi ovde, preko Save i Dunava, imamo opanke koji su se pravili od kože crne boje kao zemlja naše ravnice.

Osim što je opevan u pesmama opanak je ušao i u izreke. Čuvena je ona koju je Vuk Karadžić zabeležio „kom obojci, a kom opanci“ sugerišući da je onaj ko ima opanke bolje prošao. Kada se hoće reći da neko ima dobar želudac kaže se „taj bi i opanak svario“! To kolektivno pamćenje je dugo, ali nam ne govori kada smo počeli da nosimo opanke, kazuje nam samo koliko je ova vrsta obuće bila važna u životima naših predaka.

Najstariji pomen obuće kod Srba datira iz H veka i nalazi se u „Spisu o narodima“ Konstantina VII Porfirogenita, vizantijskog cara. Podaci o obući javljaju se i na starim srpskim spomenicima, ali se o izgledu te obuće ništa ne zna. Zna se samo da je ona napravljena od komada neštavljene kože, povijene prema risu i kroz koju su provučeni oputa (kaiševi). No, na sličan način se pravila evropska obuća u srednjem veku.

– Zanimljivo je da se za sličnu obuću opanku na sanskritu koristi izraz upanah (upana) koja je je sastavljena od dve reči UPA – vezati, privezati i NAT – saviti... Upana se i danas nosi u nekim delovima Indije kao deo svečane ili svadbene nošnje. Ali treba reći i da je vrh na obući u Vizantiji značio i pripadnost plemstvu. Ipak, izdvojila bih i ovo da je vrnčanje jedna veoma važna etapa u izradi opanaka. Ljudi koji su to radili nazivani su Vrnjčanima, a mesto Vrnjci. Tako da Vrnjačka Banja po svemu sudeći duguje ime opanku – otkrila nam je konzervator Anđelija Branković i odvela nas u zanatsku radnju „Opanak“ u Vrnjačkoj Banji ne bi li saznali nešto više o ovoj obući.

– Mi se ovde bavimo izradom srpskog tradicionalnog opanka i svega što je vezano za kožu i krzno. Osnivač ove radnje je bio moj otac Slavko, a ja sam nastavio porodičnu tradiciju – rekao nam je Mirko Strugarević, čiji je otac napravio najveći opanak na svetu od 10 volujskih koža dugačak 3,2 metra!

Karakteristika opanaka je da svi imaju šiljak, kljun, ćušu, kišu ili vrh koji je na nekim opancima izraženiji, a na drugima ne. Vrh je najizrazitiji i najprepoznatljiviji deo građenog opanka. Nastao je u XIX veku, a od nabora pri oblikovanju đona postao je njegov glavni ukras. Zanimljivo je da su opanci za muškarce imali veći šiljak, od ženskih, koji se opet ukrašavaju na razne druge načine. Opanci na gornjem delu imaju prepletaj, upletene tanke trake od kože. Što je sitniji prepletaj, to su opanci vredniji.

Oblik opanka je bio različit u raznim delovima Srbije. U južnim i jugozapadnim krajevima nošeni su i izrađivani presni i vrnčani opanci, a u centralnoj, istočnoj i severnoj Srbiji đonovski i opanci kapičari. Presne opanke pretežno je nosilo stočarsko stanovništvo u planinskim predelima dinarske i centralnobalkanske zone. Crvenjaši ili crveni opanci su rađeni manufakturno od poluštavljene kože.

– Opanak se pravi ručno i samo od kože. Nekad su se pravili crveni ili svinjski opanci, koji su se pravili od kože mangulica koja ima narandžastocrvenu boju, a posle je napredovala tehnologija i opanci se prave isključivo od goveđe i kozje kože. Svinjska je danas mnogo manje zastupljena, jer je po kvalitetu ispod druge dve. Radi se na isti način, samo je prerada kože napredovala pa je mi ne moramo više da je štavimo nego kupujemo gotovu, pogodnu za izradu opanaka – uputio nas je Mirko.

– Oblik opanka se razlikuje od kraja do kraja. Meni su najlepši užički, jer imaju izražen kljun. Najmanje dopadljiv mi je opanak iz Pomoravlja, a neka sredina je centralna Šumadija – uputio nas je Mirko Strugarević.

Krajem XIX veka pojavljuju se štavljeni, trajniji i bolji opanci, poznati kao đonaši, štavljenici, šabački ili šiljkani od uštavljene goveđe kože. I oni su se nosili u predelima Zapadne Srbije, a odatle su se posle 1918. postepeno širili prema Istočnoj Srbiji.

Kapičari su izrađivani od jednog komada uštavljene kože koji kao kapak pokriva gornji deo stopala pa su prema tome opanci dobili ime. Najviše su izrađivani i nošeni u panonskim ravničarskim predelima, graničnim posavskim i podunavskim oblastima. Zanimalo nas je kako moderni ljudi gledaju na opanak, pa smo zapitali našeg sagovornika.

– Nekom to bude lepo i zanimljivo, neki ga kupuju kao suvenir, a neko ih i nosi. Sada ih ljudi nose kada su neke svečanosti kao što su svadbe, slave i bitne proslave u porodica kada žele da budu u narodonoj nošnji – objasnio nam je Mirko Strugarević.

Marina Jablanov Stojanović