Šumadijski opanci stigli do Amerike i Australije

Opančari su bili vrlo cenjeni, njihova roba tražena, zanat se krajem 19. veka i do polovine narednog razvio do umetničkog nivoa, a onda jenjava interes za ovom vrstom obuće i vremenom se zanat počeo gasiti. Sad se opanci uglavnom kupuju kao suveniri ili za potrebe folklornih društava. Opančarski zanat se našao na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, a štand Zlatka Radojkovića iz moravskog sela Miloševca na nedavnoj manifestaciji „Ženski kutak“ u Bečeju privukao je dosta pažnje.

- Gledaju ljudi, dive se, ali prodaja slaba. A i ko se odluči kupi opanak da ga kao ukras drži u kući, a ne da ga obuje i sa njim ponosno, kao nekad, ode u kafanu. Kakva potražnja, takva i ponuda. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati pravi opančari u Srbiji, koji znaju zanat u dušu, a na dve ruke oni što se bave tim poslom.

- Jedini u Srbiji imam kompletnu opančarsku proizvodnju - ponosno naglašava Zlatko. - Imam opanaka suvenira, dečijih, ženskih i muških od broja 19 do 47 a i reklamni par „za Gulivera“, zatim mokasine, sandale, papuče i patofne od jegnjećeg krzna. Nastavio sam porodičnu tradiciju. Deda je poznavao, ali su moj otac Radmilo Beli i stric Jovan savladali sve tajne zanata. Uradili su na milione opanaka svake vrste. Od oca sam već u devetoj godini učio zanat, ušao u sve pore, ali radio i druge stvari u životu, jer potražnja za opancima opada. No, kad uzmem kožu u ruke, neću da brukam oca i ono što sam od njega naučio. Moj opanak mora da bude pravi srbijanski, da ima formu i kvalitet.

Nekad u Pomoravlju, a i drugim delovima Srbije, nije bilo sela bez opančara, a u većima i po desetak. I za svakog je bila posla. Sad je u celoj Srbiji knjiga spala na par slova i jer se u Srbiji više ne može naći repromaterijal.

- U Rumi je radila fabrika kože izuzetnog kvaliteta, gde su opančari išli po sav materijal za rad, ali su je kupila dvojica Bosanaca, nabavili su neke mašine za štavljenje, ali nisu savladali tehnologiju. Zato kožu nabavljam u Italiji, ali je daleko skuplja od one iz Rume. Nije zato čudo što je našem čoveku skup opanak. Mene materijal košta oko 1.800 dinara, a napravim jedan par dnevno. Kod mene su opanci, zavisno od kvaliteta i veličine od 2.000 do 2.500 dečiji, a preko 3.500, 4.000 do 6.000 dinara za odrasle. Radim polupokrivene i pokrivene sa 12 kukica. Najbolja koža za opanke, jer je najkvalitetnija, je pseća. Nekada su samo gazde nosile te opanke, ali kako više nema šintera koji su štavili pseću kožu i okrenuli smo se kozijoj. Mogu da napravim opanak za „hiljadarku“, ali to nije kvalitet i u takvu rabotu se ne upuštam - veli majstor.

Ima ko pravi i po tri para opanaka za dan, tvrdeći da imaju vešte ruke, ali je upitan kvalitet učinka.

Propagira Zlatko svoj zanat gde god može, ali živi u pogrešno vreme.

- Pozovu me iz Asocijacije turističkih agencija Srbije da u njihovom sedištu u Beogradu držim predavanje grupi od pedesetak studenata o opančarskom zanatu i oni me pitaju koliko to košta. Kažem 5.000 dinara jer mi 3.000 treba za gorivo. Prihvate oni, pričam ja, slušaju pažljivo, dotaknem se i štavljenja kože (umem, naravno, i to, ali ne radim jer nemam vremena, a i od hemikalija znaju da otpadnu nokti), kad se neko digne i kao zaštitnik životinja prigovori da ih uništavamo zbog kože. Nasmejem se i pogledam po sali, a svi, naravno, nose cipele, mnogi kožne jakne, devojke imaju tašne, unutra su novčanici, oko ruku kožni kaiš za sat… Samo im opanci smetaju!

- Ja pravim par na dan malih, tri dana mi treba za „Guliver opanke“, a na neke pokrivene sa 12 kukica, potrošim i celu nedelju dana. Moj zanat je vrlo zanimljiv, zahteva dosta znanja, od izbora kože (najbolja je od vrata koze, ovce, govečeta ili svinje) i poznavanja brojnih vrsta opanaka. Zatim tehnike rada od oblikovanja donjeg dela na koji se potom stavlja guma, preko kalupa se pletenjem oblikuje gornji deo premetom i prepletom i na kraju valja uraditi lajsne... Voljan sam sve to da naučim, bez ikakve naknade, zainteresovane, kad već moja cdeca: kći Lidija i sin Nebojša nisu hteli, ali se bojim da ću ostati bez instruktorskog posla - skeptičan je Radojković.

Kupaca, srećom, još uvek ima, ali su izdaleka.

- Naši ljudi iz dijaspore ne pitaju za cenu, ali znaju da odaberu kvalitet. Najviše traže opanke sa kljunom i da imaju sitniji rad, a i one velike za ukras. Uradio sam stotinak takvih pari i ima ih širom Evrope, a stigli su i do Amerike, Australije, Kanade... Ljudi ih okače na zid, poput ikone, ali se niko ne usudi da ih obuje i vidi koliko su udobne. Kupe neudobne sandale ili cipele, pogotovo dame, a u opancima se samo slikaju – sleže ramenima Zlatko.

Vlastimir Jankov