Tatjana Miražić: Savršeno čudan spoj televizije i radija

Taj naizgled čudan spoj informative i zabavno-edukativnog programa, a potom i televizije i radija, zapravo je savršena slika Tatjane Miražić, koja je profesionalnu karijeru ostvarila u medijima, a završila je Tehnološki fakultet. Nositi taj sudar svetova u sebi nije uvek bilo lako, ali je na tom putu uvek imala podršku i ljubav.

- Znate stihove „Vetrovi me lome, ja živim po svome”. Da bismo živeli po svome, moramo imati i ljude koji su uz nas i sa nama i u nama i koji ti daju vetar u leđa. Za mene je to moj suprug Slobodan, pored koga sam puno toga naučila. Naš prvi susret je bio na mostu Slobode, koji je za vreme bombardovanja srušen. Gledali smo u Dunav kada mi je rekao „Znaš kako se odupreti viru? Tako što mu se prepustiš do dna, gde je najslabiji i onda isplivaš na površinu.” Zaustavio mi je dah, pogledam ga i pitam „Šta je za tebe ljubav?”, a on je rekao „Ljubav je davati, a ne očekivati ništa zauzvrat”. To je bilo to, okrećem se, padam mu u zagrljaj i srcem znam „To je čovek mog života”. Mudrost kaže: „Čuvajte one ljude koji od vas ne traže ništa, a pored kojih imate sve” i to je moj Slobodan...evo već više od dve decenije bili smo jedno drugom spas i nada i ljubav kroz najteže životne padove i najlepše uspone - rekla je Tanja Miražić na samom početku našeg razgovora o njenom životu i karijeri.

Da li ste oduvek hteli da radite u medijima?

- Mene je Želimir Žilnik nagovarao da upišem glumu nakon što sam kod njega prošla neku audiciju jer mu je trebao neko ko igra i peva i glumi. Nisam to učinila jer nikada nisam bila folirant. Kada sam došla do Akademije i videla neke isfolirane  face koje glumataju, meni se sve okrenulo u stomaku i vratila sam se kući. Moje tadašnje poimanje glume je prirodnost a ne glumatanje...mada sam uvek mislila da ću igrati u nekom filmu svog brata Igora Pavlova, koji je završio filmsku školu u Vankuveru(Kanada) - ni to se nije dogodilo. Doduše, angažovao me je jednom kao šminkerku, dok je studirao režiju u Novom Sadu i tada mi je profesionalna glumica rekla da je niko nikad nije lepše našminkao. Eto, mogla sam da odem u inostranstvo i da budem šminker i verovatno nikada ne bih propala jer svi vole da bude lepi, posebno danas (osmeh).

Zamalo da vam prvi angažman bude televizija?

- Prva audicija je bila za treći program televizije Novi Sad. Tri dana su bile gužve i mi smo čekali da se raziđe masa. Dođem na red, kamera me hoće, ali onda me Milorad Crnjanin pita da li mi nešto dođe Milutin Ž. Pavlov (koji mi je otac), a ja se odmah naljutim i pitam „Kakve to ima veze?” jer on naravno nije ni znao da sam se prijavila na  audiciju. To mu se verovatno svidelo i odmah je hteo da me angažuje za vesti, ali ja sam zakasnila na prvi sastanak jer sam jurila s Tehnološkog fakulteta. On mi čovek, naravno, kaže da taj dan za mene nema posla, a ja odgovorim „Za mene ovde više nema posla” i odem.

Radio je ipak bio prva ljubav?

- Jeste. Prvo je bila audicija na Pan radiju koja je trajala nekoliko dana i od 1000 ljudi prođe nas troje, a na kraju ostajem samo ja. Tada se još kucalo na mašini i snimalo na trakama. Zaposlila sam se za stalno, a posle par meseci sam prešla na Pan radio saveza slepih gde se vraćam na status honorarca. To je bio početak vremena kada su razni likovi sa govornim manama govorili da svi mogu da čitaju i to je bio početak urušavanja profesije prezentera koji traje do danas. Potom prelazim na Stotku, zatim na Radio Sajam gde sam bila voditelj, ali i šef produkcije.

Prvo TV pojavljivanje bilo je u Zvrku?

- Zapravo sam radila na radio Stotki, ali sam povremeno uskakala u emisiju „Zvrk” koja se emitovala na NS plusu i radila sa decom. 

Prvi angažman na televiziji Novi Sad bio je voditeljski posao u  zabavnom programu, koncepcijski sličan radiju, samo što su dodatno uključene kamere. Nakon petog oktobra 2000. godine, zamolile su me kolege iz Informativnog programa da „privremeno” pomognem u vođenju Dnevnika  u 17 sati, koji se takođe  prenosio na RTS-u. Vodila sam tada i „Novosadske razglednice”.

Kako se dogodio prelazak na BK?

- Zvoni telefon i zove me Aljoša Milenković, kolega sa kojim sam nekada davno radila na radio Stotki. On je tada uveliko bio prepoznatljivo lice BK televizije i kada je video moje vođenje Dnevnika, dopalo mu se i pozvao me je. Iz razgovora shvatimo da je moj honorar trostruko manji od njegovog i on obeća da će me preporučiti na BK. Prvo su urednici gledali kako radim Dnevnik, nakon čega je usledio poziv menadžmenta, sa ponudom koja se ne odbija. Ubrzo, već od 1. novembra prelazimo na BK TV i selimo se u Beograd  jer je i moj suprug, tonski snimatelj, takođe postao deo tima. Tu počinje moje prvo angažovanje u informativnom programu gde sam puno naučila  radeći novinarski, urednički i prezenterski posao. Najlepši period u mom profesionalnom životu je bio kada sam uređivala i vodila emisiju „Kaži A” i pisala za časopis „Porodica” upravo o temama iz oblasti zdravlja.

Kada ostajete bez posla na BK, vraćate se na fakultet?

- Vraćam se na fakultet koji sam napustila devedesetih iz egzistencijalnih razloga jer mi se ukazala prilika da se zaposlim. Vratila sam se studiranju u 35. godini i završila sam Tehnološki fakultet u Novom Sadu, odsek mikrobiološki procesi u prehrambenoj industriji. Razočarala sam se u medije i mislila sam da im se nikada više neću vratiti. Bila sam ubeđena da ću se posvetiti naučno-istraživačkom radu, ispitivanju mikroorganizama koji ne mogu  da vam nanesu toliko štete i bola kao što je - ljudska glupost. Nije bilo lako vratiti se učenju, ali onaj „ko hoće nešto da uradi, nađe način, a onaj ko neće ništa da uradi, nađe opravdanje”. Ta  misao mi je bila vodilja da ne odustajem u teškim trenucima studiranja.

Ipak se vraćate u medije?

- Dešava se da ipak počinjem da radim Vesti, pa Dnevnik u informativnom programu Radio televizije Vojvodine i vrlo brzo me izaberu da budem voditelj-saradnik u „Zabavnoj nedelji”, autora Aleksandra Filipovića. On je veliki profesionalac i čovek dobrih namera tako da smo dobro funkcionisali. Tada sam radila u informativi i zabavi, kao honorarac. Mislila sam da je to samo privremeno, međutim, u trenutku odluke - kuda dalje - imala sam ponudu da me zaposle na neodređeno na RTV, a druga varijanta je bio posao pi-ara na Tehnološkom fakultetu. Izabrala sam sigurniju varijantu, dakle stalno zaposlenje na RTV-u nakon 20 godina honorarisanja u raznim medijima.

Osim stalnog zaposlenja stiže i nagrada Pres Vitez?

- Kada je na RTV postavljen novi urednički kadar, napomenuli su da će biti reorganizacije i već sutra su mi javili da više ne radim Dnevnik. Stavljena sam na jutarnje vesti jer su mi rekli da sam neubedljiva na ekranu, a ja sam to smatrala njihovim subjektivnim mišljenjem. To je bilo 2010, a 2013. dobijam nagradu Pres Vitez „Dušanka Kalanj” za najboljeg ženskog prezentera u Srbiji. Tadašnje rukovodstvo nije mi čestitalo na nagradi, iako je to značilo i za ugled kuće. Za mene je to bila još jedna potvrda da treba slediti kriterijume profesije, posebno što nagradu dodeljuje struni žiri, na osnovu godišnjeg monitoringa prezentera svih medija u zemlji. To je za mene bila moralna i profesionalna pobeda.

Pre dve godine usledio je poziv od glavne i odgovorne urednice Radio Novog Sada Milade Popović, sa ponudom da  radim autorsku emisiju o životnim temama koje volim. I tako sam se vratila svojoj prvobitnoj ljubavi, a to je radio. Dobila sam i poziv i da se vratim u Dnevnik RTV, tako da sam sad između radija i televizije. Neke kolege kažu da razumeju da ja volim voditeljski posao i radio, ali smatraju da sam u poslu prezentera perfekcija.

Dosta se promenilo u medijima od vaših početaka?

- Mi smo stasavali u jednom društvenom sistemu gde je postojalo poštovanje prema starijim i iskusnijim ljudima koji su dali svoj doprinos u medijima i od kojih si imao šta da naučiš. Sada smo svedoci da mnogi preko noći postaju urednici što nije bio slučaj u našoj generaciji jer do autorske emisije morao si da sazriš i dobrano izližeš cipele radeći i učeći. I danas smatram da svakoga dana učimo i ceo život učimo i samo tako možemo profesionalno i duhovno da rastemo.

Snežana Milanović

foto: Radivoj Hadžić