Vojvode gostima poklanjale po bure senfa

Gurmanluka i božanske kapljice za sladokusce ima u izobilju. Na dobrom su glasu šarole govedina, specijaliteti od burgundskih puževa, šampinjona, ribe i druga jela ovdašnje kuhinje, mame i sirevi raznih fela, dok je dižonski senf nešto posebno cenjeno širom planete. 

Želeći da doživimo sve čari koje nudi ova varoš, izabrali smo rustični hotel u samom centru grada „Le Sauvage”, gde smo za 73 evra odseli jednu noć i doručkovali, a iako je samo sa dve zvezdice pruža pun konfor. U idiličnoj atmosferi starog gradskog jezgra nižu se restorani i prodavnice sa lokalnom gastronomskom ponudom, koja mami posetioce  u  fantastičnoj kombinaciji ukusa. Čak i u ne tako otmenom restoranu može se doživeti pravi kulinarski doživljaj za 22 evra, koliko košta večernji meni: Foa de Gras – guščija jetrena pašteta sa yemom od smokve i zelenom salatom predstavlja tek uvertiru.

Na prostoru Dižona arheoloških nalazišta ima još iz doba neolita, a u rimsko doba naselje se zvalo Divio. Provincija Burgundija i varoš Dižon bili su dom burgundskih vojvoda od 11. do 15. veka. U tom periodu grad je bio itekako moćan, centar umetnosti nauke. Profitirao je od trgovine vinom, a pošto se nalazi na putu kojim se oduvek trgovalo začinima, nije čudo što je upravo u ovom gradu nastao senf. Vojvode iz Burgundije su bile široke ruke, pa su uobičajili i svojim gostima na rastanku poklanjali po bure senfa.

Podaci kazuju da su proizvođači senfa iz Dižona bili priznati i nadaleko poznati još 1292. godine, a recept se usavršavao vekovima. Doduše, senf su prvi na svetu najverovatnije proizvodili još Rimljani mešajući nefermentisani sok od grožđa sa semenom slačice. Negde od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje, pa su njime pre pečenja, premazivali meso, najčešće svinjetinu. Poznato je i da monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu, ali recept iz Dižona je neprevaziđen.

Naziv dižonski senf označava način spravljanja senfa koristeći mlevena zrna braon senfa, odnosno slačice. Za proizvodnju senfa dugo je korišćeno samo sirće, ali pravi bum je nastao 1756. godine, kada je Žan Nežon u receptu za senf sirće zamenio kiselim sokom nezrelog grožđa, poznatim u Francuskoj kao „veržis”, dobivši tako senf glatkog, harmoničnijeg ukusa.

Krajem 18. veka Jevrem Popović je iz Šavnika sa Durmitora najpre je u Vićenci od italijanskih majstora učio zvonolivački zanat, a potom je u Dižonu bio da savlada i livenje topova. Zna se da je 1806. godine u Sremskoj Mitrovici koja je tada pripadala Habzburškoj monarhiji, za Karađorđa izlio prvi srpski top, koji nikada nije opalio, ali je od njega kasnije napravljena kruna za kralja Petra Karađorđevića. Zna se da je Jevrem Popović sa sinom Avramom izlivao topove za ustanike Prvog srpskog ustanka protiv Turaka, a godinu dana kasnije, ispod Kalemegdana u Beogradu Jevrem je izlio je i prva tri zvona.

Tradicionalni dižonski senf ima prepoznatljiv, posebno jak ukus. Najveće količine dižonskog senfa robnih marki „Amora” i „Maille” se proizvode industrijski, ali u gradu su se specijalizovali i za proizvodnju egzotičnih ili senfova neobičnog ukusa, koji se sve više prodaju u ukrasnim, ručno slikanim keramičkim posudama.

Dižon kao prestonica senfa ima i Muzej senfa, koji je u sklopu fabrike za proizvodnju senfa „Amora”.  Obožavaoci senfa ne propuštaju priliku da posete i „Butik Maille”, prodavnicu fabrike iz 18. veka u kojoj se mogu naći vrste senfa koje se samo tu proizvode. Iz izloga mame teglice senfa na velikim drvenim varjačama, na kojima su predstavljene muste dodataka kojima je začinjen. Zavirili smo i u specijalizovanu radnju sa ponudom senfa raznih ukusa: sa bosiljkom, limunom, smokvama, mangom, korijanderom, borovnicama i rzanim začinim, a teglicu od 100 grama staje 5,5 evra. Teglice senfa istog gabarita, takođe raznovrsnih ukusa, mogu se naći u marketima po pristupačnijoj ceni od 1,8 evra.    

Dižon ostavlja utisak i svojom srednjevekovnom arhitekturom, zahvaljujući kojoj je prilikom svoje posete francuski kralj Fransoa prvi (1494-1547) nazvao Dižon „prelepim gradom stotinu tornjeva“.  Iako mnoge od crkvenih zvona nisu sačuvana, moćne gotske fasade oduzimaju dah. Katedrala Notr Dam građena od 1230. do 1250. godine ukrašena je sa 57 figura u obliku zmajeva i drugih legendarnih zveri, koje simbolišu večitu borbu dobra i zla. Ova katedrala je remek delo gotske arhitekture iz 13.veka. Na vrhu tornja se nalazi sat koji je vojvoda Filip Smeli doneo iz Flandrije 1383. godine, a sat se oglašava na 15 minuta. Na severnoj fasadi katedrale nalazi se uklesana mala sova, za koju u Dižonu veruju da im donosi sreću.

U istorijskom jezgru Dižona, na centralnom trgu Place de la Liberation dominira Palata vojvoda Burgundije, gde je nekada bilo sedište burgundskih vojvoda, odnosno kraljevska rezidencija, a danas se u palati nalaze gradska većnica, kao i Muzej lepih umetnosti jedan od najstarijih i najvećih muzeja u Francuskoj. Muzej je osnovan još 1787. godine, za javnost je otvoren od 1799. godine i nalazi se u istočnom krilu Palate vojvoda Burgundije. Bogata postavka sadrži artefakte iz različitih perioda, od egipatske umetnosti do umetnosti 20. veka. Do vrha tornja Filipa Dobrog koji je iznad Palate vojvoda Burgundije kao njen sastavni deo sagrađen u 15.veku i uzdiže se 46 metara, stiže se penjanjem uz 316 stepenika, ali vredi se uspeti naročito kada je vedro jer tada pogled sa ovog vidikovca dopire do Monblana, najvišeg vrha Alpa, na granici Francuske i Italije.  

Milorad Mitrović