TUBIŠA U BEOGRADU Šest nogu, dve duše i jedan pasoš

Iako kažu da štenad ne treba voziti kolima jer to teško podnose, često i povraćaju, moj Tubiša je prvu vožnju (od Begeča do Podbare) proveo traumatično, sa svega napunjena tri meseca, pa je, razume se, i povraćao. Međutim, već pet dana nakon toga, isti taj moj pas ušao je u kola mojih roditelja, smestio mi se kod nogu na suvozačevom mestu i prespavao čitav put od Podbare do Žitišta. Nije se ni mrdn’o!

Svaki sledeći put Tubiša je bio divan saputnik, sve dok prostor kod nogu nije postao mali, tesan, nedovoljan da pseća duša dremne dok vojvođanski putevi ljuljaju nežno, fino, polako... No, ni takve vožnje nisu predstavljale nikakav problem, što me je ohrabrilo da naše putešestvije podignemo na viši nivo: odlaskom u Beograd.

Vozom!

Kako je za mene srpska prestonica uvek bila sinonim za „betonsku yunglu“, nije mi često bila destinacija kojoj se radujem. Bar sve do prošlog vikenda, kada je kriza za putovanjima i ekskurzijama dostigla taj nivo da je i Beograd bio uteha - samo takva! Ali, da bih mogla da se prepustim tom užitku, morala sam da imam makar neki plan, nešto što će mi držati pažnju i fokusirati me samo na ono što želim da vidim.

Parkove!

Želela sam da upoznam najlepšu stranu Beograda, da zavirim u sve njegove „florne yunglice“ i uverim sebe da i ova naša prestonica ima nešto što će mi pružiti prst/grančicu pomirenja. A i, da se ne lažemo, gde drugo Tubiša i da se potpiše u Beogradu i pošalje razglednice, ako ne na zelenim površinama gde se naneta šteta ne tumači kao šteta.

I, krenemo Tubiša i ja, rano ujutru, nešto pre 9 sati, sa našeg Telepa, do glavne autobuske, odnosno železničke stanice. Za 40 minuta pređena 3,3 kilometra. Kalorija i koraka se ne sećam. Onda sledi jednočasovni odmor u regionalnom vozu za koji, makar u odlasku, Tubiša nije platio kartu. A inače je cena je upola manja nego za „redovne“ putnike.

- Vidi pas! Gle, ker! - komentarisali su putnici-prolaznici tražeći prazno mesto u nekom sledećem redu, u sledećim kolima.

A Tubiša... Nestvarno miran, opušten! Sedeo mi je sklupčan u krilu, dok je njušku pridržavao na ram prozora, treptao, oblizivao se, ovlaš me pogledao i - uživao.

Onda dolazimo do naše prve odrednice, stanice na Novom Beogradu, na kom je prvi park sa spiska, Park prijateljstva, do kog nam je trebalo oko 30 minuta. Mahnuli smo raznim prijateljima čija ukamenjena imena gledaju na krošnju svog platana, a mesto za mini piknik pronašli smo na nekom „bezimenom“ drvetu ispod kog se lepo vide i „Večna vatra“ i staze na kojima trče i voze bicikle veoma sitni ljudi i Aleja mira i nebo načičkano pufnastim nadmornicama. Naravno, ne smem zaboraviti ni na moje savršene sendviče i Tubišine savršene granule koje su tom prilikom bile pojedene.

No, došlo je vreme da se predviđena ruta dalje šestonožno osvaja, pa smo se tako nas dva drugara uputili ka Brankovom mostu gde nas je najednom napala nesnosna buka gradske civilizacije. Razmišljam: mora malo i da boli, pa će ono lepo da bude još lepše. Elem, stižemo mi do parka na Kalemegdanu, a negde usput smo naišli na saobraćajni znak koji nas je upućivao pravo, na Novi Sad. Zatim brzinski odmor na klupici u ’ladovini, tek toliki da se umemorišu kadrovi i odatle, pa još brzinskiji krug po pločnicima i drvenim mostićima „Znači Kale, znači brda“, da smo (na svu tu brzinu dodajte još jednu) preleteli Knez Mihajlovu i, sa sve već tragično nažuljanim stopalima, krenuli ka Pionirskom parku, tu negde posle trećeg semafora.

U tom parku smo proveli svega sedam i po minuta. Čisto koliko mi je trebalo da namestim čarapu i osposobim nogu na osnovnu funkciju, da se kreće, da me pomera. Bilo mi je drago što i tu vidim ljude, možda ne turiste (jer svi su na „Kalešu“, u centru i na Instagramu), ali žitelje tog dela grada, jer koriste najlepši i najbliži im kutak Beograda.

Turska ambasada, pa neka jednosmerna uličica, više kao tunel pod visokim i gustim krošnjama i eto parka na Tašmajdanu. Ori se čaršija od trubača ispred Hrama Svetog Marka, labudice šire haljine i osmehe, ja procesuiram neku novu dimenziju, a Tubiša počinje da šizi za nekom ženkicom jazine fele, reklo bi se, u teranju. Povuci, zamoli, potegni i konačno kreni, stigosmo nas dvoje do kerećeg parkića, baš tamo gde je bila i malopređašnja pseća fantazija, ulazimo, sedamo, i dalje slušamo one trubače na steroidima i molim vreme da malo ubrza, jer smo za dva sata prepešačili deset kilometara!

Sledeća zelena zastavica na Gugl mapi bila je usred Parka Manjež, kroz koji smo samo ovlaš prošli, poznat mi je od ranije, pa samim tim nezanimljiv, tako da smo se uputili ka čuvenom kružnom toku na Salviji, gde smo zavrnuli udesno i krenuli ka Karađorđevom parku, da bismo usput dodirnuli i Park Milutina Milankovića, izbili na Hram Svetog Save, a potom se spustili do kerećeg parkića na narednom odredištu. Pauza, pa spust kroz Park Oslobođenja ka Prokopu, matimila, kroz kakve ulice smo prošli i koliko smo uzbrdo išli, u nekim momentima sam samo razmišljala kako ne bih volela tu da mi se nešto desi, da me neko napadne, da Tubiša pobegne, da izbije neka pucačina kao u filmovima...

Mic po mic, stižemo na stanicu, tri sata pre polaska našeg voza, ali kažu, možemo s kupljenim kartama (jer je u povratku i Tubiša platio svoju; čuj, on platio) da idem i na raniji, samo ne u „Sokola“, već u regionalni. Ok, može, bolje čekati jedan sat u tom betonskom bučnom tunelu, nego tri. Do tog trenutka, dva stopala i četiri šape su za sobom imale pređenih skoro 25 kilometara, bar tako aplikacija za praćenje tvrdi, potrošenih 1.800 kalorija i proživljenih pet sati.

Rezultat - za ponos. Tubiša - za tri ponosa!

Stigli smo u Novi Sad, uleteli u prvi taksi, stigli na Telep i ođednom su se svih osam našle u vis, a mozak: „I, kad ćemo opet?“

I, za kraj, jer bilo bi neumesno drugačije završiti ove priključenije, Beograd je fin grad. Kakav god odnos imali s njim ili prema njemu, nekako je jasno da je jedna od prestonica u Evropi, nosi u sebi taj spoj balkanskog i zapadnjačkog, ima momente kulture i kiča, trenutke mira i nepodnošljivog haosa, građevine koje su nadživele različite Beograde kroz dimenziju zvano - vreme. Može se u njemu pronaći duša, makar za svaki senzibilitet po jedna. Ne osećaš se kao stranac, jer te niko ni ne primećuje, pa nema ko da te gurne pod neku marginu. Ili bankinu.

Tekst i foto: Lea Radlovački