Tamil Nadu- i najlepše plaže na Indijskom okeanu i siromaštvo

Kre­nu­li smo iz Ma­dra­sa, oda­kle iz Ban­ga­lo­ra ima 600 km pu­ta. „To je 12 sa­ti vo­žnje!“, ka­že do­ma­ćin. "Ma, ka­ko, bre, to­li­ko?" "Pa, zbog že­na ko­je se­de na auto­pu­tu i sve­tih kra­va. I de­ce ko­ja igra­ju lop­te. Ne smeš 100 na sat jer ćeš si­gur­no na­le­te­ti na ne­kog od njih i ubi­ti i njih, a mo­žda i se­be." Ok, da­kle po­la da­na u ko­li­ma. Bar će­mo na mo­re. Ali pej­ža­zi Ta­mil Na­dua, ko­ji se gra­ni­či sa Kar­na­ta­kom, su sjaj­ni! To­li­ko div­nog ze­le­ni­la! Kao iz spo­ta „Hungry Like a Wolf “ gru­pe "Du­ran Du­ran". Je­ste on sni­man na obli­žnjoj Šri Lan­ci, ali je isti ugo­đaj. Sa­mo lju­di su ov­de uža­sno si­ro­ma­šni. Ži­ve u ku­ći­ca­ma, po ne­ko­li­ko njih, a če­sto je to za­pra­vo sa­mo vre­ća za spa­va­nje sa kro­vom. Kao kap­su­la od ši­bra. Odig­nu­ta od ze­mlje, tek da ne bi spa­va­ča uje­le zmi­je ili in­sek­ti, pa ostao da spa­va za­u­vek. Za­vu­kao sam se u jed­nu na­pu­šte­nu. Bi­zar­no.

Mno­go je ov­de mu­sli­man­skih se­la. U islam se pre­la­zi­lo iz naj­ni­žih ka­sti, jer islam ne pri­zna­je ne­jed­na­kost me­đu lju­di­ma. Na mno­gim me­sti­ma se vi­jo­re islam­ska cr­ve­no-cr­na dvo­boj­ka Ta­mil Na­dua i za­sta­va KP In­di­je. Ka­kva kom­bi­na­ci­ja! Ta­mil­ci su, ina­če, na­drn­da­ni na­ci­o­na­li­sti i na Šri Lan­ci su „Ta­mil­ski tir­go­vi“ pra­vi­li oru­ža­ni be­laj de­ce­ni­ja­ma. Če­sti su ve­li­ki ki­po­vi Ha­nu­ma­na, bo­ga maj­mu­na i sim­bo­la sna­ge. Za­to obič­no oni ko­ji te­ško ži­ve iza­be­ru Ha­nu­ma­na da im po­mog­ne i bu­du ja­ki. Ma­dras je ve­le­grad sa vla­žnom i vre­lom kli­mom, ide­al­no da bu­deš skroz mo­kar za 15 mi­nu­ta. Sa­mo za pla­žu, ni­šta vi­še. Za­to od­se­da­mo u obli­žnjem “Ma­ha­ba­li­pu­ra­mu”, ho­te­lu na pla­ži za ma­le pa­re. E, da. Iz Ma­dra­sa je le­gen­dar­ni Be­ni La­va, da ne ka­žem Pra­bu De­va, pe­vač po­znat sa Ju­tju­ba kao in­ter­net sen­za­ci­ju iz pe­sme „Ka­lu­ri va­nit“, ko­ju je ne­ki ša­ljiv­dži­ja „ti­tlo­vao“ na en­gle­ski i iz­gle­da ur­ne­be­sno. I sam spot je sme­šan, ali kad se još či­ta­ju re­či... Nji­ho­va este­ti­ka i po­jam fra­je­ra je ma­lo po­me­ren, ali ja­ko sim­pa­ti­čan. Da­kle, Be­ni je su­per tip ta­mo, kao strejt Džordž Majkl. I pe­va na ta­mil­skom.

U ki­šnoj se­zo­ni, ov­de pad­ne po me­tar ki­še na dan i ne mo­že se ho­da­ti uli­com. Ki­šna se­zo­na se za­vr­ši­la na dan pred naš do­la­zak. Sjaj­no! Sve je još uža­sno vla­žno. Na pla­ži da­nju nig­de ni­kog, sa­mo mi Evro­plja­ni i Austra­li­jan­ci. In­dij­ci se ne sun­ča­ju. Kod njih je tam­na ko­ža znak jad­no­sti, a sve­tla ple­me­ni­to­sti. Kao ne­kad kod nas. Ni za ži­vu gla­vu na sun­ce. Sa­mo kad pad­ne mrak, tač­ni­je već u su­mrak, eto In­di­ja­ca ka pla­ži i ku­pa­nju. Bro­di­ći su im ša­re­ni i slat­ki. Mo­ja sa­put­ni­ca se odu­še­vi­la pla­žom pu­nom pe­ska. Ali, uoči­li smo je­dan ljud­ski pro­dukt sme­đe bo­je. Ona šo­ki­ra­na. Ja ga za­o­bi­šao i oti­šao na či­sti deo pla­že. Ipak je ovo sa­vr­še­na pla­ža, na sa­vr­še­nom me­stu, u de­cem­bru se ku­paš na oke­a­nu, pa šta je je­dan ne­že­lje­ni pro­iz­vod utro­be ljud­ske na sve to? Ne­ko iza­be­re da vi­di baš to („Su­per pla­ža, al' za­mi­sli, baš ono gad­no na sred sre­de!“), a ne­ko da vi­di pla­žu („Je­ste da je ne­ko is­pr­ljao, ali vi­di pla­žu!“). Iza­be­ri u ko­joj si gru­pi.

Ina­če je cu­na­mi svo­je­vre­me­no zbri­sao po­la gra­da, tek se ne­dav­no opo­ra­vio. Ve­se­lo je. Maj­mun­či­ći su na kro­vo­vi­ma. Mo­raš se pa­zi­ti jer vo­le da kra­du. Sve­te kra­ve svu­da. Ma­lo ima i bla­ta, ma­lo ka­na­li­za­ci­je, ali sve le­po i jef­ti­no. Pu­no stra­na­ca, bek­pe­ke­ra. Ne­ki Fran­cuz otvo­rio re­sto­ran na pla­ži: va­ri­jan­ta Ni­ka Slo­te­ra, sa­mo re­sto­ran­ska i sre­do­več­na. Ka­že, 1991. oti­šao iz Pa­ri­za i do­sta mu je Evro­pe. Pi­ta šta ima no­vo, ni­je bio 20 go­di­na na na­šem kon­ti­nen­tu. Re­koh, ni­šta na­ro­či­to. Ka­že, lep­še mi je ov­de. Isti­na. Ma­ha­ba­li­pu­ram ima su­per spo­me­ni­ke ko­ji su pod za­šti­tom UNE­SKO-a. Hra­mo­vi su is­kle­sa­ni iz ka­me­na. Slo­no­vi iz jed­nog de­la. Fa­li mi pa­ra, ru­pi­ja. Po­ku­ša­vam na je­di­nom ban­ko­ma­tu u gra­du, ko­ji je „out of order “. Imam ru­pi­je i di­na­re. Pi­tam pro­dav­ca ula­zni­ca, mo­gu li da pla­tim u di­na­ri­ma. (Što da ne pro­bam.) Pi­ta, je­su li sa­u­dij­ski? Re­koh, je­su! Evo ti 100 di­na­ra, sa­u­dij­skih, sa Te­slom. Us­peo sam da ku­pim kar­tu. Nek se sna­la­zi sa stot­kom kad je in­si­sti­rao da mu dam ce­lu su­mu. Ni­sam ga pre­va­rio, ne­go sa­mo dao ma­lo ne­prak­tič­nu va­lu­tu. Ali do­ći će i ne­ki Sr­bin valj­da ov­de pa će mu vra­ti­ti nov­ce. Ina­če, sa­u­dij­ski di­na­ri ne po­sto­je, jer se u Ara­bi­ji ko­ri­ste ri­ja­li.

Ne­ki kli­nac se na­ka­čio da me pra­ti. Ka­žem mu, „Ma­li, uop­šte vi­še ne­mam pa­ra, šta god da pro­da­ješ, ne ku­pu­jem.“ Ka­že "Ma ne­ee, sa­mo da ve­žbam ma­lo en­gle­ski sa va­ma, bi­ću vam vo­dič!“. „Ne­mam ni za bak­šiš, deč­ko.“ „Ne­ma ve­ze, ni­je zbog pa­ra.“ In­di­jac ko­ji ne že­li da ti pro­da ne­što? Haj­de da vi­di­mo. Ob­ja­šnja­va on me­ni po­la sa­ta, ali će na kra­ju: „Sir, da li bi­ste hte­li da ode­te do mo­je rad­nji­ce i ku­pi­te ne­ki su­ve­nir­čić, ja ih pra­vim ruč­no?“ "E, re­koh, ne­mo­guć si. Stvar­no ne­mam pa­ra. Sorry." Ko­šu­lja mi mo­kra od zno­ja. Čo­vek sa tur­ba­nom na mo­to­ru sta­je i ve­li: „Vru­ći­na - a? Ho­će­te da vas po­ve­zem?“ „Ne­mam pa­ra za vo­žnju.“ Či­ka se na­lju­ti ma­lo. „Pa ni­smo svi mi ov­de ta­kvi da uva­lju­je­mo, pro­da­je­mo i na­pla­ću­je­mo! Ja ho­ću da po­mog­nem, a vi me gle­da­te kao ne­kog mu­lja­to­ra!“ OK, iz­vi­nja­vam se. Od­ve­ze me čo­vek. Hva­la, do­vi­đe­nja. Hm, In­di­ja, na sva­kom ko­ra­ku iz­ne­na­đe­nja.

Da, hra­mo­vi su su­per. Is­pred jed­nog me ne­ki par mo­li da ih sli­kam. Pro­go­vo­re na ru­skom. Ja na ru­skom od­go­vo­rim a oni, „O, oda­kle si?“ Ka­žem, iz Sr­bi­je. „A, pa kod nas u Je­ka­te­rin­bur­gu su po­pu­lar­ni sr­ski re­sto­ra­ni, ro­štilj i le­sko­vač­ka ku­hi­nja.“ Eto po­ve­za­no­sti sve­ta. Vra­ćam se na pla­žu da spe­rem sla­ni znoj sla­nom vo­dom. Za­la­zak sun­ca na In­dij­skom oke­a­nu. Spek­ta­ku­la­ran. Čim sku­pim pa­ra, vra­ti­ću se u Ju­žnu Azi­ju pr­vim le­tom. Te­ško da je ne­što lep­še od ovog. Iz In­di­je, pra­ćen spo­koj­nim po­gle­dom rav­no­du­šnog Fran­cu­za, vra­tio sam se u ki­šu. Ali onu bez bo­ja. In­dij­ska je pu­na bo­ja.

                                                     Ži­ki­ca Mi­lo­še­vić