Тамил Наду- и најлепше плаже на Индијском океану и сиромаштво

Кре­ну­ли смо из Ма­дра­са, ода­кле из Бан­га­ло­ра има 600 км пу­та. „То је 12 са­ти во­жње!“, ка­же до­ма­ћин. "Ма, ка­ко, бре, то­ли­ко?" "Па, због же­на ко­је се­де на ауто­пу­ту и све­тих кра­ва. И де­це ко­ја игра­ју лоп­те. Не смеш 100 на сат јер ћеш си­гур­но на­ле­те­ти на не­ког од њих и уби­ти и њих, а мо­жда и се­бе." Ок, да­кле по­ла да­на у ко­ли­ма. Бар ће­мо на мо­ре. Али пеј­жа­зи Та­мил На­дуа, ко­ји се гра­ни­чи са Кар­на­та­ком, су сјај­ни! То­ли­ко див­ног зе­ле­ни­ла! Као из спо­та „Hungry Like а Wolf “ гру­пе "Ду­ран Ду­ран". Је­сте он сни­ман на обли­жњој Шри Лан­ци, али је исти уго­ђај. Са­мо љу­ди су ов­де ужа­сно си­ро­ма­шни. Жи­ве у ку­ћи­ца­ма, по не­ко­ли­ко њих, а че­сто је то за­пра­во са­мо вре­ћа за спа­ва­ње са кро­вом. Као кап­су­ла од ши­бра. Одиг­ну­та од зе­мље, тек да не би спа­ва­ча ује­ле зми­је или ин­сек­ти, па остао да спа­ва за­у­век. За­ву­као сам се у јед­ну на­пу­ште­ну. Би­зар­но.

Мно­го је ов­де му­сли­ман­ских се­ла. У ислам се пре­ла­зи­ло из нај­ни­жих ка­сти, јер ислам не при­зна­је не­јед­на­кост ме­ђу љу­ди­ма. На мно­гим ме­сти­ма се ви­јо­ре ислам­ска цр­ве­но-цр­на дво­бој­ка Та­мил На­дуа и за­ста­ва КП Ин­ди­је. Ка­ква ком­би­на­ци­ја! Та­мил­ци су, ина­че, на­дрн­да­ни на­ци­о­на­ли­сти и на Шри Лан­ци су „Та­мил­ски тир­го­ви“ пра­ви­ли ору­жа­ни бе­лај де­це­ни­ја­ма. Че­сти су ве­ли­ки ки­по­ви Ха­ну­ма­на, бо­га мај­му­на и сим­бо­ла сна­ге. За­то обич­но они ко­ји те­шко жи­ве иза­бе­ру Ха­ну­ма­на да им по­мог­не и бу­ду ја­ки. Ма­драс је ве­ле­град са вла­жном и вре­лом кли­мом, иде­ал­но да бу­деш скроз мо­кар за 15 ми­ну­та. Са­мо за пла­жу, ни­шта ви­ше. За­то од­се­да­мо у обли­жњем “Ма­ха­ба­ли­пу­ра­му”, хо­те­лу на пла­жи за ма­ле па­ре. Е, да. Из Ма­дра­са је ле­ген­дар­ни Бе­ни Ла­ва, да не ка­жем Пра­бу Де­ва, пе­вач по­знат са Ју­тју­ба као ин­тер­нет сен­за­ци­ју из пе­сме „Ка­лу­ри ва­нит“, ко­ју је не­ки ша­љив­џи­ја „ти­тло­вао“ на ен­гле­ски и из­гле­да ур­не­бе­сно. И сам спот је сме­шан, али кад се још чи­та­ју ре­чи... Њи­хо­ва есте­ти­ка и по­јам фра­је­ра је ма­ло по­ме­рен, али ја­ко сим­па­ти­чан. Да­кле, Бе­ни је су­пер тип та­мо, као стрејт Џорџ Мајкл. И пе­ва на та­мил­ском.

У ки­шној се­зо­ни, ов­де пад­не по ме­тар ки­ше на дан и не мо­же се хо­да­ти ули­цом. Ки­шна се­зо­на се за­вр­ши­ла на дан пред наш до­ла­зак. Сјај­но! Све је још ужа­сно вла­жно. На пла­жи да­њу ниг­де ни­ког, са­мо ми Евро­пља­ни и Аустра­ли­јан­ци. Ин­диј­ци се не сун­ча­ју. Код њих је там­на ко­жа знак јад­но­сти, а све­тла пле­ме­ни­то­сти. Као не­кад код нас. Ни за жи­ву гла­ву на сун­це. Са­мо кад пад­не мрак, тач­ни­је већ у су­мрак, ето Ин­ди­ја­ца ка пла­жи и ку­па­њу. Бро­ди­ћи су им ша­ре­ни и слат­ки. Мо­ја са­пут­ни­ца се оду­ше­ви­ла пла­жом пу­ном пе­ска. Али, уочи­ли смо је­дан људ­ски про­дукт сме­ђе бо­је. Она шо­ки­ра­на. Ја га за­о­би­шао и оти­шао на чи­сти део пла­же. Ипак је ово са­вр­ше­на пла­жа, на са­вр­ше­ном ме­сту, у де­цем­бру се ку­паш на оке­а­ну, па шта је је­дан не­же­ље­ни про­из­вод утро­бе људ­ске на све то? Не­ко иза­бе­ре да ви­ди баш то („Су­пер пла­жа, ал' за­ми­сли, баш оно гад­но на сред сре­де!“), а не­ко да ви­ди пла­жу („Је­сте да је не­ко ис­пр­љао, али ви­ди пла­жу!“). Иза­бе­ри у ко­јој си гру­пи.

Ина­че је цу­на­ми сво­је­вре­ме­но збри­сао по­ла гра­да, тек се не­дав­но опо­ра­вио. Ве­се­ло је. Мај­мун­чи­ћи су на кро­во­ви­ма. Мо­раш се па­зи­ти јер во­ле да кра­ду. Све­те кра­ве сву­да. Ма­ло има и бла­та, ма­ло ка­на­ли­за­ци­је, али све ле­по и јеф­ти­но. Пу­но стра­на­ца, бек­пе­ке­ра. Не­ки Фран­цуз отво­рио ре­сто­ран на пла­жи: ва­ри­јан­та Ни­ка Сло­те­ра, са­мо ре­сто­ран­ска и сре­до­веч­на. Ка­же, 1991. оти­шао из Па­ри­за и до­ста му је Евро­пе. Пи­та шта има но­во, ни­је био 20 го­ди­на на на­шем кон­ти­нен­ту. Ре­кох, ни­шта на­ро­чи­то. Ка­же, леп­ше ми је ов­де. Исти­на. Ма­ха­ба­ли­пу­рам има су­пер спо­ме­ни­ке ко­ји су под за­шти­том УНЕ­СКО-а. Хра­мо­ви су ис­кле­са­ни из ка­ме­на. Сло­но­ви из јед­ног де­ла. Фа­ли ми па­ра, ру­пи­ја. По­ку­ша­вам на је­ди­ном бан­ко­ма­ту у гра­ду, ко­ји је „оут оф ордер “. Имам ру­пи­је и ди­на­ре. Пи­там про­дав­ца ула­зни­ца, мо­гу ли да пла­тим у ди­на­ри­ма. (Што да не про­бам.) Пи­та, је­су ли са­у­диј­ски? Ре­кох, је­су! Ево ти 100 ди­на­ра, са­у­диј­ских, са Те­слом. Ус­пео сам да ку­пим кар­ту. Нек се сна­ла­зи са стот­ком кад је ин­си­сти­рао да му дам це­лу су­му. Ни­сам га пре­ва­рио, не­го са­мо дао ма­ло не­прак­тич­ну ва­лу­ту. Али до­ћи ће и не­ки Ср­бин ваљ­да ов­де па ће му вра­ти­ти нов­це. Ина­че, са­у­диј­ски ди­на­ри не по­сто­је, јер се у Ара­би­ји ко­ри­сте ри­ја­ли.

Не­ки кли­нац се на­ка­чио да ме пра­ти. Ка­жем му, „Ма­ли, уоп­ште ви­ше не­мам па­ра, шта год да про­да­јеш, не ку­пу­јем.“ Ка­же "Ма не­ее, са­мо да ве­жбам ма­ло ен­гле­ски са ва­ма, би­ћу вам во­дич!“. „Не­мам ни за бак­шиш, деч­ко.“ „Не­ма ве­зе, ни­је због па­ра.“ Ин­ди­јац ко­ји не же­ли да ти про­да не­што? Хај­де да ви­ди­мо. Об­ја­шња­ва он ме­ни по­ла са­та, али ће на кра­ју: „Сир, да ли би­сте хте­ли да оде­те до мо­је рад­њи­це и ку­пи­те не­ки су­ве­нир­чић, ја их пра­вим руч­но?“ "Е, ре­кох, не­мо­гућ си. Ствар­но не­мам па­ра. Sorry." Ко­шу­ља ми мо­кра од зно­ја. Чо­век са тур­ба­ном на мо­то­ру ста­је и ве­ли: „Вру­ћи­на - а? Хо­ће­те да вас по­ве­зем?“ „Не­мам па­ра за во­жњу.“ Чи­ка се на­љу­ти ма­ло. „Па ни­смо сви ми ов­де та­кви да ува­љу­је­мо, про­да­је­мо и на­пла­ћу­је­мо! Ја хо­ћу да по­мог­нем, а ви ме гле­да­те као не­ког му­ља­то­ра!“ ОК, из­ви­ња­вам се. Од­ве­зе ме чо­век. Хва­ла, до­ви­ђе­ња. Хм, Ин­ди­ја, на сва­ком ко­ра­ку из­не­на­ђе­ња.

Да, хра­мо­ви су су­пер. Ис­пред јед­ног ме не­ки пар мо­ли да их сли­кам. Про­го­во­ре на ру­ском. Ја на ру­ском од­го­во­рим а они, „О, ода­кле си?“ Ка­жем, из Ср­би­је. „А, па код нас у Је­ка­те­рин­бур­гу су по­пу­лар­ни ср­ски ре­сто­ра­ни, ро­штиљ и ле­ско­вач­ка ку­хи­ња.“ Ето по­ве­за­но­сти све­та. Вра­ћам се на пла­жу да спе­рем сла­ни зној сла­ном во­дом. За­ла­зак сун­ца на Ин­диј­ском оке­а­ну. Спек­та­ку­ла­ран. Чим ску­пим па­ра, вра­ти­ћу се у Ју­жну Ази­ју пр­вим ле­том. Те­шко да је не­што леп­ше од овог. Из Ин­ди­је, пра­ћен спо­кој­ним по­гле­дом рав­но­ду­шног Фран­цу­за, вра­тио сам се у ки­шу. Али ону без бо­ја. Ин­диј­ска је пу­на бо­ја.

                                                     Жи­ки­ца Ми­ло­ше­вић