PUTOPIS IZ KINE Od Severne prestonice do Plavog grada

. Ovog puta, sa orkestrom Opere SNP-a, leteo sam na veliku koncertnu turneju po Kini. Koncerti su bili u šest gradova: Jantaj, Binzhou, Zoučeng, Vejhaj, Ljaočeng i Hohot. Pet njih je u pokrajini Šandung, a jedan u Autonomnoj oblasti Unutrašnja Mongolija na severu Kine.        

Od Novog Sada, preko Beograda i Moskve, do Pekinga, i pomenutih gradova, kao i drugih koji su nam bili na putu, pa nazad, preleteli smo, prešli autobusom i brzim vozom, oko 22.000 km. Strpljiviji od mene će izračunati koliko je to bilo sati, provedenih u vazduhu (na 11000 metara, pri brzini od 850 km, gde je temperatura –66 stepeni celzijusa), koliko smo se vozili brzim vozom (koji se kretao i do 350 km na čas), a koliko smo se vozali autobusima (gde su dnevne relacije iznosile od 322 do 643 km).

Do polaska na ovaj put u nepoznato, 26. decembra, nisam znao ništa o Šandungu, istočnoj kineskoj pokrajini, koja obuhvata istoimeno poluostrvo, okruženo Žutim i Bohajskim morem. U Đinanu, glavnom gradu, bili smo tek u proputovanju, da se ukrcamo u brzi voz, ali kad sam ugledao ogromnog drvenog Konfučija u holu stanice brzih vozova zapitao sam se otkuda on ovde i saznao da je ova pokrajina bila njegov zavičaj. Veliki kineski filozof i reformator, Kung Fu Ce (551. pre n. e. – 479. pre n. e.), rođen je i umro u gradu Ći-fu, u oblasti Lu, gde je njegov otac bio guverner provincije. Setio sam se plave, džepne knjige, u izdanju BIGZ-a, „Veliko učenje“, koju sam prelistavao početkom 90-ih, ali je na putovanju nisam imao pored sebe. Tek kada sam se vratio u Novi Sad, podsetio sam se onog na šta su me u Kini sve vreme podsećali, čovekoljublja i potrebe za razumevanjem. Domaćini su bili zaista ljubazni, a razumevanje sam, kao i Veliki učitelj, tražio od Neba, ali još češće od Interneta, uz podršku programa „Panda VPN“, koji je nastojao da nas poveže u zemlji kojom vladaju druge sile, ne samo nebeske, nego i elektronske, kao i one međuljudske.

O gradovima u kojima smo bili, napisaću tek po nekoliko rečenica. Jantaj, velika luka na obali Žutog mora, nekada se zvao Čifu, po planini u blizini, tek početkom HH veka je dobio novo ime, takođe po obližnjoj planini. Njegovo ime bi se moglo prevesti kao „izviđačka kula, sa koje se šalju dimni signali“. Dve noći smo prespavali u ovom gradu, u hotelu „Lavanda“. Moja soba je bila na 13 spratu, video sam iz nje luku, brodove u njoj i more. List čaja mi je bio na jastuku, a cvetovi, sveži ili osušeni, u kupatilu, i po uglovima sobe.

Sledeći grad, Binzhou, bio je naseljen još u Neolitu. Na tom mestu se taložio mulj sa Žute reke. Nekad se zvao Putaj. Status grada je dobio tek 1992. godine, a sad već ima više od 3,7 miliona stanovnika.

Inače, hrana je bila raznovrsna. Osim pekinške patke, piletine i jaja, bilo je tu mnogo raznovrsnog testa i povrća, voća i supa. Njihova imena, izgled i ukus, uglavnom su nam bila nepoznata. Ja sam probao od svega po malo. Dopalo mi se, jer volim blage ukuse, bez soli i dodatih začina. Budući da su uz svako jelo servirani i različiti umaci, sosovi, svako je mogao prema svom ukusu da začinjava. Probao sam i ljuto i slatko. Nisam ostao gladan. Ali ni žedan. Pored čajeva, u pojedinim prilikama smo pili pivo i rakiju od graška. Bilo je čak i kineskog vina.

Zoučeng je grad u kom je rođen Mencije (Mengce, 372-289. god. pre n. e), filozof, Konfučijev učenik (stavljaju ga neposredno do Učitelja). Imali smo prilike da posetimo njegov hram, koji se prostire na površini od skoro 10 hektara, na južnoj strani grada, ima pet dvorišta i 64 dvorane i sobe. U hramu se nalazi preko 240 kamenih stela i skulptura. Pored hrama je kuća Mencija, u kojoj su živeli njegovi potomci, ima 116 dvorana i soba.

Vejhaj je najistočniji grad u provinciji. Grad burne prošlosti. U njemu se nalazi Kapija sreće. Nadam se da smo, makar metaforično, poneli nešto od nje sa sobom.

Ljaočeng, grad na reci Ljaohe, ili na Žutoj reci. Gradski okrug na zapadu pokrajine Šandung.

Hohot je glavni grad Autonomne oblasti Unutrašnja Mongolija, na severu Kine. Ime grada, na mongolskom jeziku, znači „Plavi grad“. Grad je 1580. godine osnovao kan Altan. Obišli smo njegov hram. U blizini je i zanatska ulica, ispred svake zanatske radionice se nalaze tezge sa predmetima od svile, kože, kamena i metala, koji se ovde proizvode i prodaju. Možete se cenjkati, baš kao i na svim drugim prodajnim mestima.

Tek u povratku, imali smo više vremena da posvetimo Pekingu, toj „Severnoj prestonici“, iz koje smo krenuli u veliku kinesku avanturu. Grad smo obilazili autobusom i razgledali ga iz njega, dok je napolju padao sneg i mrak. Imali smo vremena samo za kratku šoping turu i prijatnu, završnu večeru, u restoranu iz koga ćemo poneti samo lepe uspomene i hranu, kojom su, konačno, svi bili zadovoljni. Novu godinu smo dočekali u Zoučengu, posle koncerta u Mencijevom teatru i kasne večere u obližnjem restoranu, dopustili su nam da donesemo svoje piće i muziku, i u hotelskom baru proslavimo.

Već 1. januara smo krenuli dalje, jer je uveče bio sledeći koncert. O njima nisam pisao, jer priča o njima pripada drugom žanru, samo da kažem da su bili, zaista, na najvišem nivou, izvođačkom i umetničkom. Publika je ovacijama pozdravljala kompozicije Čajkovskog, Verdija, Gunoa, Hačaturijana, Kalmana i Štrausa, nadahnutu interpretaciju mlade solistkinje Evgenije Jeremić i Andreu Solinasa, dirigenta. Orkestar Opere Srpskog narodnog pozorišta je obavio veliku misiju. Odmah po povratku usledio je ponovni poziv na gostovanje i novogodišnje koncerte, jer klasična muzika u Kini stiče sve veću popularnost.     

Zoran Đerić