Portugalija nije više samo uspavani kraj Evrope i početak Novog sveta

A onda je 1994., kada je moje mlado biće formiralo svoj ukus oko muzike i filma, izašao neverovatan film Vima Vendersa, „Lisabonska priča“, u kojoj neki sredovečni Nemac, Vinter, odlazi u Lisabon, da bi našao nekog svog drugara, sreće neku dečurliju i upoznaje grad, zaljubljujući se u njega, u fado, u Teresu Salgueiro i tera nas da sve to isto ponovimo. Normalno, pola sveta je zabeležilo Lisabon kao ultrakul grad u koji se ide kada imaš više stila, ribe su nasnimile tone fado muzike, Teresa je gostovala u Srbiji ihaj puta, kao i Mariza, u Teresu smo se svi zaljubili uprkos onoj crnoj dugoj haljini, a kada se pojavio lonj kost i ukinute su zločinačke vize za Šengen, krenuli su grčeviti planovi kako se dokopati ovog kultnog grada. Venders je otišao na Kubu, napravio tamo „Buena Vista Social Club“ i naterao ljude da se zaljube u Kubu, a Lisabon je počeo da se baškari u svojoj novoj slavi.

Novi impuls popularnosti Lisabona došao je sa „Ekspot 98“, kada se Lisabon preporodio novom infrastrukturom. Pa ipak, ne ide se mnogo u Lisabon zbog novih stvari, već zbog magije onih starih. Zbog uspavanosti i dinamike u isto vreme.

Portugalija nije bila popularna kod nas donedavno, ali Zapadnjaci su je odavno upoznali. Nedavno sam pogledao spot „You Trip Me Up“ od „The Jesus and Mary Chain“ iz 1985. i bio iznenađen da je sniman baš na plažama Portugalije. Britanci su odavno znali da je Lisabon super, kao i cela Portugalija, ali nama je trebalo dugo da ukapiramo da su najlepši gradovi zapravo oni po ćoškovima Evrope. Neugodna situacija je da iz pola Evrope postoje veze direktno do Lisabona, ali od Srbije ne. Ni iz Budimpešte, ako govorimo o low cost prevoznicima.

Ali, malim trikovima, ili preko Madrida, ili preko Rima ili preko Memingena, može se doći do Lisabona. Makar preko Porta. A to je bio i naš put. Naravno, vozova ima raznih, onih za 30 evra i 20 ili samo 10. Što manja brzina, manja i cena. U starom dobrom maniru, izabrali smo najlokalniji voz, najsporiji i najjeftiniji. Ma, ne žurimo na poslovni sastanak. Dolazi se na stanicu Santa Apolonia, u kvartu Alfama, poznatom i iz „Lisabonske priče“, ali i po uskim uličicama i smanjenoj bezbednosti kad padne mrak. Nekada je bila stecište mangupa i dilera, a ni sad nije najsjajnije. To je jedini deo Lisabona koji je preživeo katastrofalni zemljotres i cunami, ali o tom potom.

U svakom slučaju, šta pošteni turista treba da zna? Da se Porto i Lisabon ne podnose, da je rivalitet u fudbalu ogroman, da ovi iz Porta misle da su oni „prava Evropa“ a ovi iz Lisabona da su „muslimanska teritorija, Mavri i orijentalci nedostojni imena Portugalaca“... Zvuči poznato? Pa u pola Evrope ista priča teče desetlećima. I kod nas. U svakom slučaju, Lisabon je bio dugo pod muslimanskom vlašću i bio je poznat kao Al-Ušbuna, a mavarska je i tvrđava iznad grada, mavarska je i četvrt Alfama (vidi se po imenu: Al-Fama), sa uskim uličicama, kao u Maroku ili Egiptu.

Treba da se zna da je Portugalija bila jedno od najvećih kolonijalnih carstava ikada u istoriji, pa je htela da sa svojim „dragim komšijom“ Španijom (po ugovoru u Tordesiljasu) podeli svet fifti-fifti.

Portugalcima su dopali Indija, Afrika, Japan i Brazil, a Španiji sve ostalo. Pošto je Portugalaca bilo samo milion komada, slabo im je išla ta kolonizacija, ali su lepo trgovali robljem, šećerom, čajem, drvetom, slonovačom, poženili se lokalnim ženama. Poboli kočiće po kolonijama i zauzeli teritorije veličine pola Portugala, napravili plantaže, deca im bila melezi, birali najlepše robinje za žene i švalerke. Nisu bili rasisti, što se i sasvim dobro vidi i danas – Portugalija je zemlja sa najviše nebelog stanovništva, više i od Francuske i Holandije.

Prvi su doneli čaj u Englesku, prvi crncima dali da melju šećernu trsku, prvi se nagumali zlata i izgradili Lisabon. E, Lisabon. Vidi se tačno po ovom gradu da je nastao na nesreći drugih i na pljački, ali šta da se radi.

Grandiozan je, lep, Portugalci su sada fini, carstvo im kolabiralo, Angola je bogatija od njih, ali njih zabole za sve to, samo da ne moraju da rade previše. Kolonije im došle u goste, sada i oni beže ponovo u kolonije, dakle sve to ide svojim tokom.

Žikica Milošević