Португалија није више само успавани крај Европе и почетак Новог света

А онда је 1994., када је моје младо биће формирало свој укус око музике и филма, изашао невероватан филм Вима Вендерса, „Лисабонска прича“, у којој неки средовечни Немац, Винтер, одлази у Лисабон, да би нашао неког свог другара, среће неку дечурлију и упознаје град, заљубљујући се у њега, у фадо, у Тересу Салгуеиро и тера нас да све то исто поновимо. Нормално, пола света је забележило Лисабон као ултракул град у који се иде када имаш више стила, рибе су наснимиле тоне фадо музике, Тереса је гостовала у Србији ихај пута, као и Мариза, у Тересу смо се сви заљубили упркос оној црној дугој хаљини, а када се појавио лоњ кост и укинуте су злочиначке визе за Шенген, кренули су грчевити планови како се докопати овог култног града. Вендерс је отишао на Кубу, направио тамо „Буена Виста Социал Цлуб“ и натерао људе да се заљубе у Кубу, а Лисабон је почео да се башкари у својој новој слави.

Нови импулс популарности Лисабона дошао је са „Експот 98“, када се Лисабон препородио новом инфраструктуром. Па ипак, не иде се много у Лисабон због нових ствари, већ због магије оних старих. Због успаваности и динамике у исто време.

Португалија није била популарна код нас донедавно, али Западњаци су је одавно упознали. Недавно сам погледао спот „You Трип Ме Уп“ од „The Јесус анд Mary Chain“ из 1985. и био изненађен да је сниман баш на плажама Португалије. Британци су одавно знали да је Лисабон супер, као и цела Португалија, али нама је требало дуго да укапирамо да су најлепши градови заправо они по ћошковима Европе. Неугодна ситуација је да из пола Европе постоје везе директно до Лисабона, али од Србије не. Ни из Будимпеште, ако говоримо о low цост превозницима.

Али, малим триковима, или преко Мадрида, или преко Рима или преко Мемингена, може се доћи до Лисабона. Макар преко Порта. А то је био и наш пут. Наравно, возова има разних, оних за 30 евра и 20 или само 10. Што мања брзина, мања и цена. У старом добром маниру, изабрали смо најлокалнији воз, најспорији и најјефтинији. Ма, не журимо на пословни састанак. Долази се на станицу Санта Аполониа, у кварту Алфама, познатом и из „Лисабонске приче“, али и по уским уличицама и смањеној безбедности кад падне мрак. Некада је била стециште мангупа и дилера, а ни сад није најсјајније. То је једини део Лисабона који је преживео катастрофални земљотрес и цунами, али о том потом.

У сваком случају, шта поштени туриста треба да зна? Да се Порто и Лисабон не подносе, да је ривалитет у фудбалу огроман, да ови из Порта мисле да су они „права Европа“ а ови из Лисабона да су „муслиманска територија, Маври и оријенталци недостојни имена Португалаца“... Звучи познато? Па у пола Европе иста прича тече десетлећима. И код нас. У сваком случају, Лисабон је био дуго под муслиманском влашћу и био је познат као Ал-Ушбуна, а маварска је и тврђава изнад града, маварска је и четврт Алфама (види се по имену: Ал-Фама), са уским уличицама, као у Мароку или Египту.

Треба да се зна да је Португалија била једно од највећих колонијалних царстава икада у историји, па је хтела да са својим „драгим комшијом“ Шпанијом (по уговору у Тордесиљасу) подели свет фифти-фифти.

Португалцима су допали Индија, Африка, Јапан и Бразил, а Шпанији све остало. Пошто је Португалаца било само милион комада, слабо им је ишла та колонизација, али су лепо трговали робљем, шећером, чајем, дрветом, слоновачом, поженили се локалним женама. Поболи кочиће по колонијама и заузели територије величине пола Португала, направили плантаже, деца им била мелези, бирали најлепше робиње за жене и швалерке. Нису били расисти, што се и сасвим добро види и данас – Португалија је земља са највише небелог становништва, више и од Француске и Холандије.

Први су донели чај у Енглеску, први црнцима дали да мељу шећерну трску, први се нагумали злата и изградили Лисабон. Е, Лисабон. Види се тачно по овом граду да је настао на несрећи других и на пљачки, али шта да се ради.

Грандиозан је, леп, Португалци су сада фини, царство им колабирало, Ангола је богатија од њих, али њих заболе за све то, само да не морају да раде превише. Колоније им дошле у госте, сада и они беже поново у колоније, дакле све то иде својим током.

Жикица Милошевић