PATINIRANA LEPOTA SIBINJA Prestonica stare Transilvanije i postojbina legendarnog vojskovođe Sibinjanin Janka

Pošto predrasude nikad nisu utemeljene, već mitovi ispredeni oko detalja kao kudelja oko preslice, ni Rumunija nije kao što „mali Perica” misli, već zemlja u kojoj je, recimo, i mitska Transilvanija. Zemlja Drakule i Karpata, starih gradova punih uskih uličica i drevnih kuća. A njena stara prestonica bio je Sibinj, dok Mađari nisu odneli prestonicu u Kluž, koji je bio mađarskiji. Jer, Sibinj je oduvek bio nemački. Tačnije, saksonski. I zvao se Hermanštat. Imena Sibinj, Sibiu (rumunski), Nađseben (mađarski) su izvedena od latinskog Cibinijum, ali to nije bilo odavno kad je ugarski kralj sredinom 12. veka pozvao Sase, tad zvane Saksonce, da pomognu znanjem i rudnike u Transilvaniji ožive. Logično, jer su novopridošli Ugari bili nomadski stepski narod iz Azije i nisu imali pojma sa planinama i rudama. Ali, Saksonci jesu. I eto ih, napraviše sedam gradova u Transilvaniji, ili još i koji više, ali se cela oblast nazvala Sedmogradska, kako je tradicionalno ime na svim slovenskim jezicima. Mi je zovemo i Erdelj, što je mađarski naziv koji u sebi krije šumu, kao i Transilvanija, jer „silva” je šuma, te mu to dođe „s onu stranu šume”. Balaševićeva Buba Erdeljan je valjda poreklom iz Erdelja. A ti gradovi su Sibinj, Kluž (Klauzenburg), Šegešvar (Sigišoara / Šesburg), Medijaš (Međeš), Brašov (Kronštat), Bistrica i Sebeš. Iz Brašova je, valjda, poreklo vukao i slavni jugoslovenski arhitekta Dragiša Brašovan. Eto mitske zemlje gde su se mešali Nemci, Mađari, Rumuni, Cigani (poetski ime za Rome), Jevreji, Srbi i Bugari. I možda još neko.

Sibinj je 1892. imao 170.000 stanovnika, a Novi Sad 179.000. Gradsko jezgro nije nikad rušeno, u Novom Sadu se ruši od 1918. Nikad ništa nije građeno novo u centru, za razliku od Novog Sada. Uži centar Novog Sada bi mogao stati šest puta u centar Sibinja. Ceo izgleda kao Podgrađe Petrovaradina. Danas ima 134.000, a Novi Sad 277.000 stanovnika. Kao kad bi centar počinjao od Salajke sa istorijskim kućama i Podbare, tako izgleda Sibinj. Jer, baš ništa nije rušeno.

Tamo negde, duboko u ognju, poseban krug je pakla urbanista koji su uništili 70 odsto istorijskog jezgra Novog Sada od 1918. i unakazili Zrenjanin, priobalje Mitrovice, ne nabrajati dalje. Rumuni od 1918. nisu imali takve genije urbanističkih zavoda, a čak cenili ono što su zidali Nemci i Mađari. Srećom, nisu imali tako „napredne” urbaniste i arhitekte kojima je bilo stalo da grade solitere u centrima starih gradova, omalovažavajući patinu, kao što ih je Jugoslavija imala, napretek.

Ulica tvrđave je najlepša u Sibinju i tako čak piše ispod ulične table. Sa jedne strane opkoljena starim kamenim i drvenim zidinama i kulama osmatračnicama iz srednjeg veka, a desno su preslatke kućice, gde se živi ili su neke radnjice. Inače, sve su kao tortice u poslastičarnici i obojene živim bojama. Srž grada čine Veliki i Mali trg, odvojeni (ili povezani, kako volite) Tornjem Gradskog saveta, a gotovo sve kuće imaju na krovovima tavanske prozore tako dizajnirane pa se čini da vas te „oči” „popreko gledaju”.

Toranj Gradskog saveta je sagrađen u 12. veku, ali je takođe više puta obnavljan i arhitektura mu se menjala. Tokom istorije je imao različite uloge, korišćen je, između ostalog, kao skladište pšenice ili osmatračnica za slučaj požara. Danas se koristi za izložbe. Kula Saveta se smatra najikoničnijom zgradom Sibinja, koji je 2007. bio Evropska prestonica kulture.

A ostale kuće? Gotovo sve su zaštićene, imaju tablu „spomenik kulture” a vek gradnje – najčešće 15. ili 16. U Sibinju se čini da je sve potpuno nestvarno, a nestvarno je i da putujući na istok iz Srbije dolazite u prelepi srednjoevropski grad nemačkog ili austrijskog tipa, kakav bi i te kako pristajao u Alpima. Pravi muzej na otvorenom. Gotske crkve, barokni trgovi i fasade, ulice popločane kamenom... Savršeno očuvan patiniran grad.

Jedna od najznačajnijih i najinteresantnijih znamenitosti je Most laži, iz 1860. Ima nekoliko zanimljivih legendi o njegovom imenu. Najpopularnija je da će se most srušiti kad neko laže dok stoji na njemu. Druga legenda kaže da su most često prelazili trgovci koji su pokušavali da prevare svoje klijente. Oni uhvaćeni bacani su sa mosta - skupa laž, ne bi ostao niko kod nas. Prema trećoj je bio mesto susreta momaka koji pohađaju vojnu akademiju i njihovih devojaka. Momci se nisu hteli pojaviti, ostavljajući devojke da čekaju dok ne shvate da su ih lagali (zvuči pomalo kao „udaranje čežnje”). Po četvrtoj legendi su most često prelazili mladi ljubavnici i kleli na večnu ljubav. Devojke su se klele i da su nevine, što se često ispostavilo kao laž nakon što su se venčali. Za kaznu su bačene sa mosta, jer je to mesto gde su lagale svoje ljubavnike. (Predložio bih rečenicu: „Ti si mi drugi”). Peta legenda govori kako je ispod mosta moglo biti veliko jezero, gde su živele slatkovodne sirene. Pošto su vrdalame i zavodnice, lagale bi svoje muževe-sirence da idu negde drugde (samo babi po lekove) a išle su da sretnu svoje smrtne ljubavnike na mostu iznad. (I dalje mi nije jasno kako sirene vode ljubav). Zatim bi skočile u jezero kad završe ljubavisanje.

Kad padne mrak, veliki tornjevi gotičke crkve Cvete Marije, glavne za Saksonce Transilvanije, sa belom fasadom i špicastim zvonikom, zasvetle da kažu da je grad kao bajka. I tokom dana stotine kafića i restorana (po sasvim povoljnim cenama) su prepuni, a noću ovo postaje mala Italija usred Karpata. A liči na Nemačku.     

Žikica Milošević