Nafta pretvara Azerbejdžan u Švajcarsku na granici Evrope i Azije

Ali, bile daleke: zbog ratova i sankcija (kod nas a i tamo), a i za nas preskupih letova. Onda došli niskobudžetni prevoznici i koferi su mogli da pakuju. Uz to „WizzAir„ obećao da se leti do Bakua i nazad za 100 evra.

Posle četiri sata iz Budimpešte, shvatate da ste još uvek u Evropi (makar UEFA-Evropi), ali na pola puta do Pakistana i Indije. Aerodrom „Hajdar Alijev„ pokazuje ambicijama Bakua i Azerbejdžana da budu regionalno čvorište otvoreno ka svima - neka vrsta kavkaske Švajcarske - ali sa naftom i gasom. Ovo je jedna od zemalja gde se čini da ste kao kod kuće - sve je na ruskom ili ga bar svi razumeju i pričaju. U lokalnoj pekari, čaj i orijentalno pecivo. „Moskovljani?„, pita ljubazna teta. „Ne, Srbi!„ „Divno. Ali, što sad? Dođite u leto, da idete na more! Vratite nam se!„ Na pomen Srbije svi se raspilave. Smeštamo se u Ulicu Tolstoja, odmah pored Ulice Gogolja. Hotel drže Pakistanci. Sve puno njihovih turista i biznisa.

Baku je grad iz mojih starih snova: bio je carski ruski, gde su zidane najlepše palate naftaša, kad je svet počeo otkrivati čari naftnih derivata i brzinu mašine pogonjene njima. Rotšildi su bili ovde. I braća Nobel. U luci su se pojavili 1899. parobrodi. Dolazili su mnogi migranti, Rusi, Jevreji, Nemci, Jermeni, Azerbejdžanci (iz Rusije i Persije). Sa naftnim je procvetao i kulturni život, otvorana su pozorišta, izgrađena opera, pa Baku postao poznat kao „Kavkaski Pariz“. I danas izgleda kao mešavina Pešte, Pariza i stare Moskve. Baku je Beograd kakav bi hteo da bude i bio bi da ga ušminkaju. U Bakuu vlada „vizuelna higijena“ - sve su zgrade u centru obložene bledooker kamenom, kao i Stari grad iz persijskog doba. I sve nove zgrade na novim bulevarima krasi isti kamen - nema novosadskog „Šarengrada“, ni beogradskog „gradimo da svaka zgrada bude drugačija“ haosa. Na bulevarima od šest traka, bandere su od 30 metara verzije kandelabara 19. veka iz centra. Jedini izuzetak - kad legenda tipa Norman Foster ili Zaha Hadid naprave neko neverovatno zdanje. Oni smeju. Sovjetska disciplina spojena sa kapitalizmom i nafnim parama.

Kafići hipsterski ili pabovski. Gde ima više piva, više je Rusa. Džamija ni na vidiku - osim istorijskih. Azeri su šiiti i veruju u džamije na svakom ćošku. Tek pokrivenih mladih žena, ali dominiraju zgodne crnke sa bademastim očima, obučene u crno, sa firmiranom garderobom. Moja supruga primećuje da su tašnice skupe. Nafta čini čuda. Taksiji liče na londonske. Grad je i tu propisao vizuelnu higijenu. Ima i „Bakы Kart“ za autobuse i metro. Sve pod konac.

Morski bulevar je čudo. Baku na vodi je niz parkova koji se smenjuju kilometrima, a sklad zelenila naruše monumentalne nove zgrade kao Muzej ćilima ili restorani propisno udaljeni jedan od drugog. Vetar sa pučine briše, ali nebo je vedro, a Kaspijsko more moćno. U daljini se naziru Plamene kule, tri velike zgrade od stakla na brdu koje menjaju boju - simbol azerbejdžanskog grba - i  označavaju zahvalnost vatri što je izbila iz zemlje i pokazala da je ispod nafta, tj. gas. S druge strane „Baku na vodi“ liči na Menhetn. Tražimo „jedan čaj“ u restoranu i dobijamo bokal. I baklave. I to kakve.

Stari grad (Ičeri Šeher) je srce grada, njegovo persijsko poreklo. Ali Azeri su promenili i jezik, i veru. Prvo bili iranski narod i poštovali zoroastrijansku religiju i pričali slično Persijancima i Kurdima. Vremenom prešli u pravoslavlje, pa šiitski islam, pa prihvatili turkijski jezik osvajača iz stepa i sad se smatraju najbližom braćom Turcima. Po osećaju. Ali, Rusi i Persijanci su im srcu prirasli, pa se slavi i persijska Nova godina (Novruz), čiji običaji (žito, sveća, farbanje jaja) vrlo podsećaju na mešavinu pravoslavnog Božića i Uskrsa. Murali sa običajima su na zidovima Starog grada. I prodavnice ćilima, i kavijara. To su isti persijski ćilimi i ruski kavijar s Kaspija. Na razmeđu smo civilizacija. Starim gradom dominiraju prečiste uličice orijentalnog tipa sa mnogo restorana. Kao sovjetskim „cilit bengom“ pročišćeni Orijent. Tražimo lokacije iz kultnih sovjetskih filmova. Palata Širvanšaha, Devičanski toranj, male džamije, smenjuju se, a srpska ambasada je u samom centru Starog grada. Slikamo se sa kapama i velovima za azerske svadbe. Može i sa sovjetskom šubarom. Sve se ovde poštuje.

Odlazimo u Janar Dag, gde vatra izbija iz zemlje, kao i na mnogo mesta. Jedno je Abšeron i zoroastrijanski hram u Surahaniju, sagrađen oko večne vatre koja izbija iz zemlje. Zoroastrijanci su obožavali vatru i verovali u dualnu prirodu sveta - Dobro i Zlo se uvek bore u svetu i u svakom čoveku. Tako je govorio Zaratustra. Prorok religije kojoj je pripadao i Fredi Merkjuri.

Za kraj, obilazimo Gobustan, obližnji grad sa fascinantnim spomenikom prirode: blatni vulkani koji malo-malo pa „plopnu“ zbog gasa ispod blata, i stene kao na Sejšelima, sve rođeno da glumi neku planetu iz „Ratova zvezda“. Usput prolazimo kraj džamije Bibi-Hejmat, ogromne i usamljene u ovoj nereligioznoj zemlji. Gobustan je poznat po petroglifima, crtežima na stenama još iz doba mezolita. Prva umetnost: ljudi i životinje. U povratku, prolazimo kraj plaže Šihov, legendarnog mesta sa razglednica gde su divne peščane plaže, a manje od kilometar u vodi ogromni tornjevi. Kad sam rekao drugaru da bih se u leto vratio na tu plažu, čudio se: „Ali, tu se vide na horizontu naftne bušotine!“ Odgovorih: „Pa po tome je jedinstveno - na svim ostalim morima ih nema!“        

Tekst i foto: Žikica Milošević