Kanadski Port Hardi i njegov Duval Point, Meka za ribolovce svake fele

Može u istoj prostoriji da bude i hiljadu persona, ali ako se nađu, kojim slučajem, makar dvojica zaljubljenika u pecanje, preostalih 998 ima da sluša vasceli dan i noć o „vodi“, „revirima“ i ulovima kao iz mašte. Što i najčešće jesu.

Zato reportera „Dnevnika“, iako rođenog Somborca blasfemično osvedočenog mrzitelja buljenja u vodu „nuz pecaljku“, nije posebno impresionirala činjenica da se sticajem čudnih okolnosti obreo u svetskoj Meki ribolova na „kralja riba“, pacifičkog lososa, u kanadskom omalenom Port Hardiju, na krajnjem severu Vankuver Ajlanda, ostrva veličine Srbije. Na njegovu nesreću, domaćini, baš kao i skoro svi stanovnici ovog grada od svega 4.000 žitelja, su baš takvi zaluđenici u pecanje kao sa početka priče, pa je , hteo-ne hteo, celo leto i ranu jesen proveo na monstruoznim rolerima, pacifičkim talasima od kojih igra utroba i koji su, i po mirnom vremenu, viši od sedam-osam metara. Kao za inat, ispostavilo se, „operisanog“ od simptoma morske bolesti, nije mu ostao ni jedan opravdan razlog za izostanak sa vikend obligacije izlaska na pučinu i sticanja osnovnih znanja iz ribolova na najvećeg od svih lososa, činuka, ili kako ga tamošnji živalj zove, springa. Da apsurd bude veći, petljajući sa štapovima, najlonom, varalicama, mrežama, nesrećnom novinarskom piskaralu je celu sitaciju otežavala činjenica da se nalazi na epicentru i svetilištu svakog ljubitelja ribolova na losose, „reviru“ Duval Point, slovu A u svakom pecaroškom bukvaru i bibliji. Kuknjavu zbog ranog jutarnjrg ustajanja, domaćini su pokušavali da zaustave ili makar ublaže potpuno tačnom pričom da ribolovački fanatici sa svih strana sveta za ovakvo „uživanje“ na Duval Pointu i revirima divlje zapadne obale Vankuver Ajlanda plaćaju po 1.000 dolara dnevno, i to bez uračunatog smeštaja i prevoza „na kraj sveta“. Bizarno, ali rezignirano ravnodušan prema ulovima bilo koje vrste, silom prilika pecaroš je, valjda baš zbog toga, postao hvaljen i kod lokalaca kao ribolovac koji se sa okeana ne vraća bez kapitalaca i za tamošnje uslove, zarad kojih bi se Jova Memedović, ili kogod sličan njemu, najverovatnije odrekao i dobrog dela familije. Čak je, Bože oprosti, počelo i da me nervira kada se na udicu „zakači“ spring ispod 52 centimetra dužine, što je zakonski minimum da ova vrsta završi u čamcu, norme koje se svi slepo pridržavaju, kako ne bi ostali bez plovila i sa kaznom od 10.000 dolara u ruci.

Mada tamošnje vode skoro celo leto vrve i od „flyfisher“-a, odnosno mušičara, posebne vrste ribolovačkih fanatika, najveći broj pecaroša hvata losose takozvanim trolingom. Naime, dok se čamac ili čarter brod polako kreće, koristeći kontrolu sonara u dubine od 30 do stotinak fita (10 do 30-tak metara) na tankoj čeličnoj sajli spušta se olovna kugla koja zna da bude teška i do 20 kilograma, a za čiji je kraj specijalnom štipaljkom zakačen najlon sa varalicom odnosno limenom ribicom. Usled kretanja broda, štapovi su povijeni skoro do vode, pa u momentu kada riba zagrize mamac dolazi do otvaranja štipaljke i naglog opuštanja napetosti, što je signal za bezglavu jurnjavu ka ivici čamca i početak prave borbe sa pacifičkim alama. Činuk lososi, springovi, najveće su ribe ove fele, pa samim tim i borba sa njima stavlja na iskušenje snagu ribolovca, jer valja pobediti i nadmudriti monstruma od 20-40 kilograma koji zna da izvuče u dubinu i po 200 metara najlona samo u takozvanom „prvom udarcu“, pa se neretko dešava da se iz predostrožnosti čamcem mora krenuti u pravcu njegovog bega kako ne bi izvukao celu strunu sa mašinice. Nešto skromniji primerci lososa, kao što je ništa manje čuveni koho, u pokušaju preživljavanja imaju nešto drugačiju tehniku, pa umesto u dubini i snazi, izlaz traže u skokovima iznad vode i treskanju glavom iz koje viri udica. Kako je u vodama Britanske Kolumbije zabranjeno koristiti udice sa kukom, pravo je umeće trijumfovati nad pomahnitalom ribom od, u proseku, desetak kilograma koja se praćakne i po dva metra iznad vode.

Ribolovački „vlažni“ snovi ne ostvaruju se na javi samo kada je u pitanju pecanje lososa, već se proširuju i na druge vrste riba i pecaroške tehnike, pa je često i hvatanje nemani iz dubina. Elem, na kraj ogromne kuke, uz teški olovni balast se vezuje i omaleni kavez u koji staje dva-tri kilograma ustajalog isečenog mesa lososa, pa se sve to spušta na samo dno. Što miris ustajale ribe, što svetlucava varalica u poteru izazove halibata, pljosnatu ribetinu koja je retko kada lakša od 20-tak kilograma, dok su najčešći primerci preko 50 kila. Ova neman nije toliko borbena kao losos, ali samo podizanje gotovo „mrtvog tereta“ sa dubina i preko 100 metara nije ni malo lagano, pa kao svojevrsna ralaksacija dođe još jedna vrsta pecanja, „yiganje“, namenjena manjim vrstama riba dubina kao što su škarpina, redsneper ili linkod, pri kojoj mamac sa dna okeana zahvaljujući brzim potezima štapa poprima ulogu ranjene ribe na koju jurišaju buljavi stanovnici najvećih dubina. Da bi nevolja za, silom prilika, pecaroša bila veća, na ovakvu vrstu mamca počesto nasrću i daleko veće ribe, pa se izlov raže (stingray) od 60 kilograma smatra ne uspehom, već najgorim malerom. Em njeno meso nije ukusno, em se pre izvlačenja na palubu ovoj životinjki mora sekirom odseći rep, kako ne bi baksuzni pecaroš završio kao onaj nesrećni Australijanac, TV lovac na krokodile i ostale vodene nemani Stiv Irvin kojem je „presudila“ ražina oštra otrovna bodlja.

Pa ti onda zavoli pecanje, ma koliko trofejno bilo!

Tekst i foto: Milić Miljenović