Kako Albanija pokušava da u moderno pakovanje smesti svoju mediteransku i balkansku baštinu

Obično se svi Albanije sete kroz „Albansku golgotu“ i gomilu neslanih šala, ali sve do ove godine. Mi smo išli i 2016, pa lane i preklane, te me je drugarica zadirkivala da sam bio „Bouvi putovanja u Albaniju“, svakako prvi među drugarima.

Može se do tamo na dva načina. Na početku smo išli preko Skoplja, Ohrida i Struge, čime se zaobilazi Kosovo, a onda sa albanskih planina lagano spušta i stiže do ravničarskog Elbasana, gde dominira stadion na kom albanska reprezentacija igra fudbal, ali ništa posebno. Drugi put je kraći i lagodniji, preko Prištine i Prizrena: danas su na Merdaru, administrativnom prelazu, gužve od po četiri sata, pa se putnik, kad vidi Podujevo, oseti spasen. Priština je velegrad, neverovatno se brzo gradi: u poređenju sa Novim Sadom i Beogradom sve je multiplicirano. Ovde pomažu rečenice na albanskom, tipa „Gde je put za…?“ Obično se svi nasmeju sa odobravanjem i odgovore na srpskom. Želimo prvo do Gračanice, a onda do Prizrena da upoznamo srpsku istoriju iz prve ruke.

Gračanica selo? Opština? Možda formalno. Doslovno je naselje sraslo sa Prištinom, kao kad se ide Futoškim putem i skrene na Telep. Tako se ovde ide ogromnim bulevarom i skrene levo i ođednom sve na ćirilici. Manastir je šarmantan, ali mnogo manjih dimenzija nego u našim mislima. Shvatamo šta znači „enklava“. Auto-putem kroz mirno Kosovo i nekad nemirne oblasti, stižemo do carskog grada. Greota je ne popiti piće kraj reke Bistrice. Dolazimo rečima „Mirë dita! Dobar dan!” Konobar, mladić, od neke 22, smeje se: „Sedi, popij ‘Pećko pivo!’ Primetim da nijedan Albanac ne zna da persira na srpskom. Nebitno. „Pećko pivo“, pogled na mostove, šadrvan, tvrđavu. yamiju i crkvu u Starom gradu. Nećemo „dogodine u Prizrenu“, već ove! Pričali smo 90 odsto srpski. Natpisi u Prizrenu su na albanskom, srpskom i turskom, a u Gračanici samo na srpskom. Auto-putem slikovitog imena „Ibrahim Rugova“ ulazimo u Albaniju. Niti smo se mi pokazali ljudožderima, ni kosovski Albanci takvima.

Sledi uzavrela Tirana. Sve kao u Prištini, samo metastazirano: gužve prevelike. Zida se na sve strane. Albanije Envera Hoye više nema, niko i ne želi da je se seća, nova izgleda kao Nova Detelinara. Tirana kao neki mali italijanski grad sa ogromnim spomenikom Skenderbega u centru, socrealizmom i fascinantnim dorpinosom Edija Rame, dugo gradonačelnika i laureata titule najboljeg gradonačelnika sveta 2004. Ostale su sadnice i socijalističke zgrade farbane u žuto, naranyasto i terakotu. Od najtmurnijeg, Tirana je postala grad sa sjajnim noćnim životom i klasična balkanska prestonica. A onda - Drač! On i Tirana su nešto manje od godinu dana bili u sastavu Kraljevine Srbije, a Drač najveća srpska luka. Za godinu dana je srpski izvoz bio dva miliona dinara. Danas pluskvamperfekat.

Drač je jedno od tri najvažnija albanska jadranska letovališta, sa plažom dugom kilometrima. Pesak smeđe boje, plitko more, stotine hotela i restorana uz obalu. Cene kao u Srbiji. Minimarketi na svakom ćošku. U jednom, albanske i kosovske zastave. Kupujem pivo. Pitam „Sa kushton birra?” (Koliko košta?) Divan se nastavlja brojevima i “hvala“, a onda me gazda, Kosovar, pita, odakle sam. „Srbija!“ Iznenađeni osmeh. Drač je kao Španija. Promenada kilometrima duga. Spomenik pecarošu. Postoji i grčko-rimski grad i amfiteatar Dirahijuma. Idealno, kako sam čuo, za one sa decom - animatora koliko duša išta, kao i plitke vode. Idemo dalje. Albanija je poluprazna, svuda prostor bez ljudi, svega 2,2 miliona.

Valona je već korak na jug, grad na dva mora. Arbitrarno je određeno da Jonsko more počinje, a prestaje Jadransko na poluostrvu Karaburun. Valona je grad za mlade i one koji se tako osećaju. Velik je, ima veliku i lepu centralnu plažu, dovoljno plitku da ne brinete za decu i bulevar Lungomare (italijanizam), koji je a la Rio de Žaneiro. Bili smo ovde 2016, kad je pravljen i 2019. kad je završen. Ovde su bile uyerice iz vremena Envera Hoye, i odlučeno je da se sve sruše i napravi „Valona na vodi“. Kako ovde nema „žute patkice“, sve je rešeno očas posla. Sad je nekoliko kilometara najnovijih zgrada, sa hotelima, radnjama i kafićima, pored mora, ljudi yogiraju, voze bicikle, a zasađen je i „palmored“. Cene su niže no u ostatku Albanije: radnji je toliko puno da konkurencija čini svoje.

Sedamo u poljski bar i konobar se obraća na poljskom. Bukvalno svaka nacija koja dolazi ima svoj bar: u mađarskom je mađarsko pivo, osim albanskog, u poljskom poljsko... U pekari „Gostivar“ pitamo ženu koja radi: „A flisni maljedonisht?“ (Govorite li makedonski?), a ona će nešto kao „Jo, ali moj muž govori!“ Dolazi on, koji je, je l‘ te, iz Gostivara, i pita „Od kade ste?“. „Od Srbija!“. „E, onda možemo i srpski da pričamo!“ Smeje se. Jedemo albanski burek, trouglast, tanak i krckav. Preporuka svima.

Pa ipak, Saranda je „kraljica albanskog turizma“. Do nje se može doći  serpentinama koje bi Klarkson voleo proći u „Top Điru“ ili auto-putem preko Đirokastre. Probali smo oba. Đirokastra je grad kakav bi bio bilo koji u Srbiji da ih Srbi nisu srušili jer su ih podsećali na osmansko ropstvo. Mostar i Ohrid, pa negde između. „Skenderbeg“ za pet evra, med od borovih iglica. Svuda suvenirnice i restorani, moćna tvrđava. Berat, „Albanski Beograd“ u srednjem veku, „grad hiljadu prozora“ pod zaštitom Uneskoa. I onda, Saranda, „albanska Budva“. Plaže široke, šljunčane. Mesta svuda. Noćni život vri. Istorije malo, ali u blizini je puno: ahrelooško nalazište prema grčkoj granici Butrint je čitav očuvani grad. Tu je i Ksamilj, gradić sa tirkiznom bojom vode i ostrvcima. Kao Karibi. Pravoslavni manastir Mesopotam. Malo na sever, izleti: Himara, grčki grad, Drmi, grčko selo sa malo većim cenama i spektakularne jonske plaže Đipe, Jale, Pulebarda...

Za one koji žive u prošlosti, Albanija je šok jer je to zemlja budućnosti, gde je sve novo, a svi optimisti. Mesto gde novac vredi, a prizori su spektakularni. Ove godine je mnogo Srba to otkrilo.

Žikica Milošević