Ivana Roulak u Americi organizuje zanimljive izlete u prirodi (foto)

Ova Zrenjaninka, rođena 1986. godine, od malih nogu je volela košarkašku loptu. Počela je da trenira u Proleteru, a prvi trener joj je bio čuveni Rada Prvulov. S obzirom na to da se ženska košarka u Zrenjaninu u to vreme i nije dobro kotirala, Ivana je, još dok je pohađala osnovnu školu, prešla u novosadsku Vojvodinu. Jedno vreme je trenirala čak i sa dečacima jer ovde jednostavno nije bilo uslova za napredak. Srednju školu je upisala u Novom Sadu, a nakon treće godine koju je, kako kaže, nažalost jedva prošla zbog nebrojenih izostanaka, otišla je u Ameriku.

- Jednostavno, želela sam više od onoga što je bilo moguće dostići ovde. U Ameriku sam otišla 2004. godine zato što mi je postalo jasno da neću moći i da studiram i da igram košarku u sistemu koji postoji ovde u Srbiji, ali i u Evropi. Nikada sebe nisam videla kao nekoga ko bi se bavio samo košarkom, iako mi je ona uvek bila na prvom mestu. Znala sam da se od ženske košarke ne može živeti i da čak i najuspešnije košarkašice nemaju ni isti tretman, ni poštovanje, a ni primanja kao muškarci – priča za “Dnevnik” Ivana Roulak.

U Americi je igrala na najvišem nivou za Kansas Jayhawkse, gde je tri godine bila i kapitenka ekipe. Na svojoj poslednjoj utakmici u karijeri igrala je pred 17.000 ljudi u čuvenom Allen Fieldhouse-u. Zbog svog učinka i u učionici i na terenu, fakultet joj je produžio akademsku stipendiju na još dve godine, tako da je završila i master iz biznisa. U međuvremenu je počela da se zanima za hiking i treking, odnosno pešačenja u prirodi planinarskim putevima ili pešačkim stazama.

- Priroda je uvek budila u meni nešto što ništa drugo, pa čak ni košarka, nije mogla da “dohvati”. Moja prva ozbiljnija tura bila je 2014. u Koloradu, kada sam sa sadašnjim mužem i nekoliko prijatelja osvojila Pikes Peak na nekih 4.300 metara. Tura je počela oko pet sati ujutru i mi smo oko 14 časova bili na cilju. Bila je to šetnja od skoro 20 kilometara za prikupljanje sredstava u humanitarne svrhe. Jednostavno me je oduševila ta kombinacija mentalne i fizičke snage, koja je bila potrebna za osvajanje vrha, zatim izazov, društvo, ali pre svega svež vazduh i komunikacija sa terenom oko sebe, koja je potrebna tokom takvog poduhvata – opisuje naša sagovornica.

U međuvremenu su ona i njen suprug Brajan počeli i da organizuju avanture po Americi, u sklopu kompanije Asheville Adventures.

- Mi živimo u planinskom gradiću Asheville u Severnoj Karolini, koji je poznat po Apalačkim planinama i kraft pivarama. Stoga, posetioci koji se odluče da idu u ture sa nama uglavnom su manje zainteresovani za neke ekstremne varijante. Obična tura traje od 8.30 do 13 časova i, u zavisnosti od fizičke spreme i želja klijenata, mi ih vodimo ili na izlazak Sunca, na osvajanje nekog vrha, ili na vodopade, kojih ima na desetine u radijusu od četrdesetak kilometara od nas. Većina se odlučuje za vodopade jer su lakši za osvajanje, a to je tura koja je uglavnom između pet i šest kilometara. Najčešće pitanje koje dobijamo posle ture je da li imamo neko od naših čuvenih piva u portabl frižideru koji koristimo za vodu – kroz osmeh nam priča Ivana.

Učesnici ovih tura su uglavnom turisti koji dolaze iz svih delova Amerike, pa i sveta. Predeo gde se one organizuju jedan je od najpoznatijih i najposećenijih tokom jesenje sezone zbog neverovatnog spektakla koji priroda priušti kada lišće kreće da žuti.

- Neretko imamo i starije osobe. Čak smo imali i grupu od pet bakica kojima je prosek godina bio iznad 80. Često imamo i porodice sa malom decom. Naravno, svaku turu prilagodimo klijentima jer je naš jedini cilj da njima bude lepo. Većina ljudi koje vodimo na ture su oni sa kojima bismo rado pili kafu, tako da uopšte nemamo utisak da “radimo”, nego jednostavno uživamo u prilici da edukujemo druge u lepoti koja je svuda oko nas – objašnjava Ivana.

Kada smo je zamolili da izdvoji jedno od najlepših iskustava i eventualno neko od najneprijatnijih, naša sagovornica je odgovorila da je ovo ubedljivo najteže pitanje. Kako kaže, svako iskustvo je zaista posebno na svoj način jer svaki vrh, svaki vodopad, svaka reka i svaka dolina imaju svoj duh i svoju posebnost.

- Ipak, nekoliko iskustava koja su ostavila najveći utisak na mene su Stairway to Heaven na Havajima, Linville Gorge u Severnoj Karolini i Bobotov kuk u Crnoj Gori. Stairway to Heaven je sada zatvoren za turiste, ali smo ga mi, srećom, obišli pre zatvaranja. Naime, to su 3.992 stepenika uklesana u samu planinu, koja vode do najviše tačke Oahu ostrva. Stepenice su izgrađene tokom Drugog svetskog rata, da bi se na toj najvišoj tački postavio satelit za komunikaciju. Moj muž i ja smo na turu pošli oko tri sata ujutru i gledali smo izlazak Sunca iznad Pacifika na samom vrhu – seća se Ivana.

Druga nezaboravna tura je kada su Ivana i Brajan proslavili petogodišnjicu braka tako što su u rasponu od tri dana prepešačili oko 40 kilometara u prelepom kanjonu u Severnoj Karolini, koji se zove Linville Gorge, a koji ima nadimak Little Switzerland zbog svoje lepote. Kako kaže, spavanje u šatoru i kuvanje kafe u portabl džezvi bilo im je draže od izlaska u restoran.

- Bobotov kuk u Crnoj Gori spada u kategoriju najdražih, iako je bilo i neprijatnih momenata zbog terena. Kamenje se na nekim mestima i odranjalo, a s obzirom na to da je padala i kišica, bilo je pomalo i klizavo. Bez obzira na sve to, boravak i aktivnosti u netaknutoj prirodi su jednostavno nezamenljivi deo naše svakodnevnice i nešto oko čega planiramo svoje vreme – dodaje sagovornica “Dnevnika”.

Željko Balaban