Istanbul: Pesme koje neodoljivo liče na one koje greju krv Borinog Vranja

Slična stvar se meni dešava Istambulu, s tom razlikom, što je Vlada na jednom mestu skupio ljude iz celog sveta s kojima je ponešto delio u životu, a predamnom je pet dana sa potpuno nepoznatim ljudima tog naroda, s kojima ću, možda, u budućnosti nešto podeliti.

Upravo izlazim iz Grand Halič hotela, uzvišenog nad zalivom Zlatan rog, koji se ljeska pod poslednjim suncem, samnom je dvadeset izdavača i literarnih agenata iz celog sveta, a ispred nas, Nermin, šefica jedne od najoperativnijih evropskih autorskih agencija, turskog Kalema, korača uskim ulicama uzbrdo do svoje kancelarije u ulici, odnosno sokaku, Sehbender. Crveno je njena boja, kao i zastava turske literature nakon Orhana Pamuka. Penjemo se uličnim stepenicama bliznakinjama onih sa pariskog Monmartra. Idemo na pristupnu žurku, parti upoznavanja. Ovde ćemo naredna tri dana upoznavati najznačajnije turske izdavače i autore. Nermin je za deset godina, koliko se bavi poslom literarnog agenta, uspela da u svetu proda 1600 naslova turskih pisaca i postane jedan od najpoznatijih evropskih agenata. Zrači neverovatnom energijom, poseduje ogromna znanja iz oblasti kojima se bavi, a vlada, bogami, i strahovitom relacionom inteligencijom. U svakom momentu, pokazalo se narednih dana, zna koga će spojiti s kim i zasto, a njene mlađe saradnice, Hazal i Sedef, prate je u stopu. Životni moto im je, izgleda, nigde bez osmeha. 

Skupili su, ispostavlja se, izdavačku ekipu poprilične specifične težine koja pokriva dobar deo globusa, a i priličan opseg izdavačkog tržišta. Tim je iz Njujorka, Gabrijel iz Meksiko Sitija, Gudrun iz Rejkjavika, Rebeka, Samanta, Suzi i Leo iz Londona, kao i Nebila, novinarka iz kulturne rubrike Gardijana, Karel, Rozi i Rebeka iz Brisela, Mats iz Geteborga, Nikola iz Minhena, Silvija iz Ciriha, Đulija iz Torina, Filip iz Skoplja, Ojunšimeg iz Ulan Batora, Asmita iz Mumbaja i ja, iz Novog Sada. Parti vam neću prepričavati, o čemu ćemo svi pričati nego o knjigama, o književnosti u svim njenim formama i o našim poslovima, ali tek da znate, vrlo brzo smo se skužili, prepoznali po književnom ukusu, utvrdili da nam je planeta veoma mala, da svi znamo slične stvari, a poneko se najiskrenije divio nekolicini srpskih i hrvatskih najbriljantnijih pisaca. 

Danas smo skoro ostali bez nogu, baš kao i narednih dana. Obišli smo grad tako detaljno da nakon svega, i bez vodiča, naše noge znaju skoro sve. Družili smo se sa piscima Karin Karakašli i Jektom Kopanom, pričali o slobodi i o razlozima da ljudi van Turske znaju njenu istinu, i zašto se bore protiv starih okvira za nova pitanja. Naši sagovornici su puni energije i vere u moć literature, govore kao prestavnici nacije koja ne želi da se pokori globalizaciji, ali ni lokalnom nacionalizmu, koja sebe vidi duboko u okviru zapadnog sistema vrednosti. A mi smo se, puni komplementarnih pitanja, pokazali kao grupa koja već dugo fukcioniše zajedno i ima prepoznatljivu grupnu interakciju. Filip, najmlađi među nama, najčešće pokreće diskusije koje se šire u koncentričnim krugovima, Rozi na sličan način zna da razgali priču, Mats i Tim je pojačavaju, Samanta, recimo, stabilizuje, a Rebeka, sve u tetoviranim čarapama, poentira. Asmita, pak, iznenadi riternom dubokog uvida. Nermin diriguje i postavlja svoje čuveno poslednje pitanje, koga preporučujete od pisaca koje ne izdajete… Naši sagovornici začas bivaju izrešetani novim pitanjuma i daju sve od sebe da odgovore na njih. Jedino, na čuveno poslednje pitanje, začuđujuće teško odgovaraju. 

Špartajući po kvartu Bejoglu, posetili Udruženje izdavača Turske, kao i sama sedišta pet izdavača (svaki susret je bio začuđujuće precizan, prebogat informacijama, bez praznih hodova, ali sa mogućim kreativnim rezultatima i budućimm dogovorima, potpuno van onoga što jeste naš stereotip o turskoj naciji) na različitim krajevima ove mega metropole, koju smo, usput, gledali sa terasa i krovova, gde su manje-više prostori za sastanke u većini izdavačkih kuća, a naročito sa 20-og sprata hotela Marmara, gde nam je domaćin na ručku bio poznati turski istorijski pisac i bankar Seldžuk Altun. Zatim smo dan završili na koktelu nakon otvaranja ITEF festivala (istambulski književni festival koji nosi ime najvažnijeg turaskog modernističkog pisca Ahmeta Hamdija Tanpinara, koga je s neskrivenim ponosom prevodila Ojunšimeg, naša nova drugarica iz Mongolije). Pogled sa brda, na kome je taj 20-ti sprat, skoro je irealan, a pred pažljivim gledaocem iza ove geografske vizure može da ispliva čak i cela istorija,  kako ona od pre 2000 godina, tako i ona od pre 20-ak, kada se sve ubrzalo, i Zlatan rog i Azija, i yamije i crkve i dve-tri aglomeracije nebodera vizuelno identičnih dauntaunu tipične američke metropole. Takoreći, sve je u jednom pogledu. Istambul je, nesumnjivo, i dalje jedan od najipresivnijih evropskih gradova. Nije ni čudo što ovo mesto vekovima mami ljude da žive baš u njemu.

Sve u svemu, grad smo prepešačili uzduž i popreko, vozili se istorijskim tramvajem duž ulice Istikal i starim metroom, prošli pet-šest najdetaljnijih kontrola, poput onih aerodromskih (Turci se vrlo ozbiljno bave bezbednosnim pitanjima), a najzanimljivije od svega je da smo se u toku dana i na koktelu sreli barem sa dvesta ljudi, pri čemu niko od njih nije progovorio ni reč turskog. Samo smo Filip iz Makedonije i ja u nekoliko navrata pokretali međusoban razgovor na srpskom, ali nas je uvek neko prekidao iskreno se čudeći na kakvom to jeziku pričamo. Nakon nekoliko objašnjavanja o čemu pričamo, a i kakva je priroda balkanskih jezika danas, i nas dvojica smo počeli međusobno da komuniciramo na engleskom. Ceo Istambul za nas pričao je engleski. Dobro, pevačica iz orkestra na otvaranju, pevajući pesme koje neodoljivo liče na one koje greju krv Borinog Vranja, pevala je na turskom. 

Na žurci defiluju trenutno najzanimljiviji turski pisci. Nermin ima neverovatan dar da poveze sve sto je povezivo. Burhan Somnez, budući Agorin autor je upravo iz Londona došao na ovaj festival. Hakan Gundaj  je mlad čovek koga već krasi oreol izabranika. Gudrun sa Islanda i Karel iz Brisela su mi ga još juče opisivali kao neverovatnu književnu pojavu u evropskim razmerama. Jedva sam mu upisao ime u beležnicu. Danas već ćaskamo uz odličan merlo. Poput većine velikih pisaca, ne obraća pažnju na zračenje svoga dela. S Đulijom iz Italije pričam o našem Otu Horvatu, čiji se roman “Sabo je stao” upravo sudbinski i dešava u toj zemlji. Karela iz Belgije je pak, već ozračio Danilo Kiš, sa “Grobnicom za Borisa Davidoviča”, a Gudrun se na Islandu srela s njegovim “Ranim jadima”.

Literatura nema granica. Ako je prava.

Nenad Šaponja