Истанбул: Песме које неодољиво личе на оне које греју крв Бориног Врања

Слична ствар се мени дешава Истамбулу, с том разликом, што је Влада на једном месту скупио људе из целог света с којима је понешто делио у животу, а предамном је пет дана са потпуно непознатим људима тог народа, с којима ћу, можда, у будућности нешто поделити.

Управо излазим из Гранд Халич хотела, узвишеног над заливом Златан рог, који се љеска под последњим сунцем, самном је двадесет издавача и литерарних агената из целог света, а испред нас, Нермин, шефица једне од најоперативнијих европских ауторских агенција, турског Калема, корача уским улицама узбрдо до своје канцеларије у улици, односно сокаку, Сехбендер. Црвено је њена боја, као и застава турске литературе након Орхана Памука. Пењемо се уличним степеницама близнакињама оних са париског Монмартра. Идемо на приступну журку, парти упознавања. Овде ћемо наредна три дана упознавати најзначајније турске издаваче и ауторе. Нермин је за десет година, колико се бави послом литерарног агента, успела да у свету прода 1600 наслова турских писаца и постане један од најпознатијих европских агената. Зрачи невероватном енергијом, поседује огромна знања из области којима се бави, а влада, богами, и страховитом релационом интелигенцијом. У сваком моменту, показало се наредних дана, зна кога ће спојити с ким и засто, а њене млађе сараднице, Хазал и Седеф, прате је у стопу. Животни мото им је, изгледа, нигде без осмеха. 

Скупили су, испоставља се, издавачку екипу поприличне специфичне тежине која покрива добар део глобуса, а и приличан опсег издавачког тржишта. Тим је из Њујорка, Габријел из Мексико Ситија, Гудрун из Рејкјавика, Ребека, Саманта, Сузи и Лео из Лондона, као и Небила, новинарка из културне рубрике Гардијана, Карел, Рози и Ребека из Брисела, Матс из Гетеборга, Никола из Минхена, Силвија из Цириха, Ђулија из Торина, Филип из Скопља, Ојуншимег из Улан Батора, Асмита из Мумбаја и ја, из Новог Сада. Парти вам нећу препричавати, о чему ћемо сви причати него о књигама, о књижевности у свим њеним формама и о нашим пословима, али тек да знате, врло брзо смо се скужили, препознали по књижевном укусу, утврдили да нам је планета веома мала, да сви знамо сличне ствари, а понеко се најискреније дивио неколицини српских и хрватских најбриљантнијих писаца. 

Данас смо скоро остали без ногу, баш као и наредних дана. Обишли смо град тако детаљно да након свега, и без водича, наше ноге знају скоро све. Дружили смо се са писцима Карин Каракашли и Јектом Копаном, причали о слободи и о разлозима да људи ван Турске знају њену истину, и зашто се боре против старих оквира за нова питања. Наши саговорници су пуни енергије и вере у моћ литературе, говоре као преставници нације која не жели да се покори глобализацији, али ни локалном национализму, која себе види дубоко у оквиру западног система вредности. А ми смо се, пуни комплементарних питања, показали као група која већ дуго фукционише заједно и има препознатљиву групну интеракцију. Филип, најмлађи међу нама, најчешће покреће дискусије које се шире у концентричним круговима, Рози на сличан начин зна да разгали причу, Матс и Тим је појачавају, Саманта, рецимо, стабилизује, а Ребека, све у тетовираним чарапама, поентира. Асмита, пак, изненади ритерном дубоког увида. Нермин диригује и поставља своје чувено последње питање, кога препоручујете од писаца које не издајете… Наши саговорници зачас бивају изрешетани новим питањума и дају све од себе да одговоре на њих. Једино, на чувено последње питање, зачуђујуће тешко одговарају. 

Шпартајући по кварту Бејоглу, посетили Удружење издавача Турске, као и сама седишта пет издавача (сваки сусрет је био зачуђујуће прецизан, пребогат информацијама, без празних ходова, али са могућим креативним резултатима и budućimm договорима, потпуно ван онога што јесте наш стереотип о турској нацији) на различитим крајевима ове мега метрополе, коју смо, успут, гледали са тераса и кровова, где су мање-више простори за састанке у већини издавачких кућа, а нарочито са 20-ог спрата хотела Мармара, где нам је домаћин на ручку био познати турски историјски писац и банкар Селџук Алтун. Затим смо дан завршили на коктелу након отварања ИТЕФ фестивала (истамбулски књижевни фестивал који носи име најважнијег тураског модернистичког писца Ахмета Хамдија Танпинара, кога је с нескривеним поносом преводила Ојуншимег, наша нова другарица из Монголије). Поглед са брда, на коме је тај 20-ти спрат, скоро је иреалан, а пред пажљивим гледаоцем иза ове географске визуре може да исплива чак и цела историја,  како она од пре 2000 година, тако и она од пре 20-ак, када се све убрзало, и Златан рог и Азија, и yamijе и цркве и две-три агломерације небодера визуелно идентичних даунтауну типичне америчке метрополе. Такорећи, све је у једном погледу. Истамбул је, несумњиво, и даље један од најипресивнијих европских градова. Није ни чудо што ово место вековима мами људе да живе баш у њему.

Све у свему, град смо препешачили уздуж и попреко, возили се историјским трамвајем дуж улице Истикал и старим метроом, прошли пет-шест најдетаљнијих контрола, попут оних аеродромских (Турци се врло озбиљно баве безбедносним питањима), а најзанимљивије од свега је да смо се у току дана и на коктелу срели барем са двеста људи, при чему нико од њих није проговорио ни реч турског. Само смо Филип из Македоније и ја у неколико наврата покретали међусобан разговор на српском, али нас је увек неко прекидао искрено се чудећи на каквом то језику причамо. Након неколико објашњавања о чему причамо, а и каква је природа балканских језика данас, и нас двојица смо почели међусобно да комуницирамо на енглеском. Цео Истамбул за нас причао је енглески. Добро, певачица из оркестра на отварању, певајући песме које неодољиво личе на оне које греју крв Бориног Врања, певала је на турском. 

На журци дефилују тренутно најзанимљивији турски писци. Нермин има невероватан дар да повезе све сто је повезиво. Бурхан Сомнез, будући Агорин аутор је управо из Лондона дошао на овај фестивал. Хакан Гундај  је млад човек кога већ краси ореол изабраника. Гудрун са Исланда и Карел из Брисела су ми га још јуче описивали као невероватну књижевну појаву у европским размерама. Једва сам му уписао име у бележницу. Данас већ ћаскамо уз одличан мерло. Попут већине великих писаца, не обраћа пажњу на зрачење свога дела. С Ђулијом из Италије причам о нашем Оту Хорвату, чији се роман “Сабо је стао” управо судбински и дешава у тој земљи. Карела из Белгије је пак, већ озрачио Данило Киш, са “Гробницом за Бориса Давидовича”, а Гудрун се на Исланду срела с његовим “Раним јадима”.

Литература нема граница. Ако је права.

Ненад Шапоња