I Kaponeov ortak se penzionisao na Visu (Foto)

Kad se već beži, valja otići na najudaljenije naseljeno ostrvo srednjeg dela Jadranskog mora - Vis u Hrvatskoj. Udaljenost i 45-ogodišnja izolacija ostrva Vis koja je počela 1944. godine, kada je proglašeno vojnom zonom, sačuvala ga je od spoljnih uticaja i turista, te je Vis oaza stare gradnje, netaknute prirode, tradicionalne kuhinje i specifičnog dijalekta koji najbolje otkriva narav Višana.

Nakon turbulentna dva i po sata vožnje trajektom, ako je bura, ili uživanja u spokojnom prizoru mora, ako je bonaca, što zavisi od vremenske prognoze ili karme, kroči se u grad Vis gde vas dočekuju sa „Zdravi bili”, a vi, po lokalnom običaju odgovarate sa „Veseli bili”. Dalje komunikacija na zanimljivom dijalektu može da teče uz pomoć rečnika „Libar viškiga jazika”, mada ni on ne pomaže u Komiži, drugom gradu na ostrvu koji se nalazi na suprotnom kraju i gde imaju svoje narečje, niti će pomoći u selima od kojih gotovo svako ima svoje narečje.

Naravno, svi meštani znaju hrvatski, engleski i italijanski, a posebno svi razumeju „Veseli bili” i umeju to i biti jer među 50 plaža mogu da pronađu onu koja će biti samo njihova i na kojoj turisti ne leže jedni na drugima. To je odmor uz prozirnu vodu, u hladu agruma i maslinjika s pogledom na istoriju uklesanu u kamenu. Potom se ceo užitak začini zdravom gastronomskom ponudom u kojoj preovlađuje sveža riba, autohtono vino vugava, rakija lozovača, koja se pije kao lek sa dodatkom brojnih aromatičnih mediteranskih biljaka, te tradicionalni kolač od suvih smokava. Svaki obrok meštani će začiniti ponekom šalom koja ide uz lozovaču.

Kažu da su se našalili i s bivšim premijerom Hrvatske Milanovićem. Kada je, odlazivši iz jednog lokalnog restorana tražio račun, vlasnik mu je rekao da nije ništa dužan jer ni on njemu ne plaća porez. Pobeći od poreza je kao pobeći od smrti, odnosno vremena, zato Višani kažu „Kad je Bog stvarao svet, napravio je nebo za dušu, a Vis za život i ako čovek ovde živi, ne treba mu doktor”. Možda je upravo zato na Vis pobegao i jedan od vozača Al Kaponea, koji je starost proveo slep, ali ne i za žene, jer je vele, bio veliki ženskaroš. I bez vida je znao kada mu se približi neka dama, da joj odredi stas i godine. Među zanimljivim meštanima, one nezvanične, sentimentalne istorije, jeste i gospođa Ljubica, prva žena koja je obukla „duge hlače i fumala” (pušila) i koja je volela poker. Meštani, nenaviknuti na promene, zvali su je đavo.

Ponekad upravo ti lični životi najbolje opisuju istoriju jednog mesta, možda i bolje i upečatljivije od šetnje antičkim lokalitetima Isejske nekropole i Teatra, gradskih bedema, ostataka Termi i posete Arheološkom muzeju Visa, gde se čuva zaostavština antičkog naselja Issa. Ponekad je lepše prošetati viškim stradunom, koji je stariji onog u Dubrovniku, i osluškivati korake nekadašnjih momaka i devojaka koji su se u mimohodu zagledali, da bi posle darivali ružu onoj koja im se dopala. Ali ni u Visu nije uvek veselo, kao što pozdrav kaže, jer i oni imaju svoju ćud, pa se događalo da se ruža ostavi u kući s dve devojke, te se one posvađaju, ne znajući kojoj je namenjena, i ostadoše u svađi do kraja veka, u gradiću od samo 2.000 stanovnika.

Ćudljiv je bio i jedan bogati trgovac koji je jedini imao ogledalo na ostrvu, ali nije hteo da ga pozajmi drugu Titu kada ih je on posetio, zapravo kada se sakrio na ovo ostrvo od nemaca. Pećina u kojoj je Tito boravio i danas nosi njegovo ime sećajući na 1944. godinu kada je vrhovni štab partizanske vojske boravio ispod Huma, najvišeg viškog vrha skrivajući se od Nemaca kao oni pre njega i posle njega od smrti ili poreza, šta je već opasnije. Maršal je, u društvu psa Tigra, sve vreme živeo i radio u pećini odakle je pošao na razgovore sa Čerčilom i Staljinom.

Upravo na viškoj obali prvi put je govorio o priključenju onih slovenskih i hrvatskih krajeva koji su po Rapalskom ugovoru pripali Italiji i poručio „Tuđe nećemo, svoje ne damo”, ali to je već početak neke druge storije, koja je neko vreme i udaljila, ionako dalek Vis od znatiželjnih turista. Možda je sada vreme da se tokom ove sunčane bonace, započne ta dva i po satna vožnja trajektom do mesta u koje se beži od svega onog što nam skraćaje nerve i dane.

Snežana Milanović

foto: Željka Dimić