(ФОТО) ДНЕВНИК У ЛИСАБОНУ (2): ГРАД КОЦКИЦА И ПЛОЧИЦА Залазак на лицима шарених фасада

Па чак ни све те њихове узбрдо-низбрдо улице нису страшне јер уз „клај-клај” темпо и те како може фино да се надише и, оно што је најбитније, не презноји.

Још кад наиђете на почетну станицу чувених Хоп он – Хоп off аутобуса и за 50 евра по (одраслој) особи имате право да се возате на свим линијама кад и колико хоћете, е, онда сте као туриста освојили лутрију! Јер, верујте, не постоји бољи начин да се тако детаљно упознате са неким градом у ком сте први пут, а немате све време овог света да му се посветите. Елем... У ту цену је укључено шест линија – пет аутобуских (с тим да вас једна води ван града, до Кашкаиша) и једна бродска.

Тог првог дана одлучиле смо се за црвену (Белем) и плаву (Оријент) руту. Обе трају око два сата, наравно без силазака, а имају укупно 20, односно 14 стајалишта. Најпре седамо на црвену линију која нас спушта Авенијом слободе, а одмах потом њоме враћа ка почетној станици, али уместо да се аутобус упаркира, на сву срећу, скреће у југозападни део града, баш ка Белем кули. Возајући нас цик-цак по граду, завлачиле смо се у узане уличице (које, испоставило се касније, и нису толико узане каквих све има), брзински у’ватиле невероватан панорамски поглед на леву страну града, а онда се спустиле до обале уз коју смо ишле до најдаље тачке – средњовековне свечане капије Лисабона, илити Куле Светог Винсента, илити Белем куле. Како нисмо планирале да „хоп офујемо” из аутобуса, на добијеној мапи с рутама заокруживале смо станице које су нам деловале најинтересантније и које бисмо волеле да обиђемо наредних дана. А како се тог дана, у недељу, одржавала нека бициклистичка трка на Авенији Индија, којој је изгледа prеthodilo асфалтирање, аутобуси нису саобраћали туда, па смо се возале само паралелном Авенијом Бразил и тако пропустиле да скренемо у Улицу помоћи (да, то је превод) и макар завиримо у Тропску ботаничку башту.

Након скоро два сата вожње стижемо на почетну станицу (код парка Едварда ВИИ) и убрзо преседамо на плаву „Оријент” линију, која нас води кроз најсавременији део града, лисабонски 21. век, па до једног од новијих симбола – Торња Васка де Гаме (који подсећа на хотел Бурџ ел Араб у Дубаију) – где одлучујемо да направимо паузу од 45 минута (до следећег буса) и фоткамо други најдужи мост у Европи – Мост Васко де Гама (дугачак нешто више од 17 километара). А затим, ох, изненађењима никад краја, наилазимо на жичару, којом смо се, наравно, провозале у једном правцу, таман да стигнемо да процуњамо и тим крајем града пре него што у’ватимо превоз за назад. Кад смо га најзад дочекале, што је тек прича за себе, повратак је био посве неочекиван! Завлачење по индустријској зони, јер не знам како бих је другачије описала, те упознавање са забаченим руглом Лисабона, тик уз воду, показало нам је да и овај град има мане – ожиљке прошлости – и крајње неатрактивне делове, којима не бих смела да се прошетам ни усред бела дана, али у којима ипак има људи и неких чудних локала/кафића...

Из плавог аутобуса искачемо раније, на Трг Мартима Мониза (кроз који смо за три дана бивствовања у Лисабону прошле бар 20 пута, будући да нам је био на путу до смештаја), где „с ногу” узимамо клопу „за понети”, односно „за стајати и чекати” жути трамвај, јер како пропустити да се провозамо једном од главних атракција и симбола нашег тродневног домаћина?! Ред за двадесетосмицу је толики да ни шест засебних кола за пола сата није могло да нас прими, па смо Мама и ја мудро одлучиле да ускочимо у први следећи који стигне, па макар то била и дванаестица! За разлику од ове моје новосадске која води на Телеп, лисабонска нас је спровела кроз уличице толико узане да су пешаци морали да се склањају у вратнице (неки и да увуку стомак) како бисмо ми привилеговани – за 3,1 евро – прошли на путу до... Ма, куда год да иде! Међутим, из трамваја смо изашле близу оне панораме коју смо у пролазу виделе из „црвеног” буса, тако да смо залазак сунца, који нам је премда био иза леђа, гледале у лицима шарених фасада и тврђаве Светог Ђорђа, немајући додуше најбољу перцепцију шта је све између нас и источног Лисабона.

А онда је уследило спуштање стрмом Улицом славе, избијање на Трг рестауратора (мајкеми, тако Гугл преводи), одакле се упуштамо у самбогзна какве уличице којима ођекују чудне породичне свађе пропраћене псовкама (које вероватно ни Гугл не би умео превести), а мрак полако гута град, ваздух се меша с воћкастим димом наргила, на површину избија све више оних „сумњивих морала” и наједном, хотел нам бива све даљи и даљи. И даљи...

Знате оно кад вас све стигне – од умора, жуљева, пуне бешике, празног желуца, константне узбрдице, хистеричног смеха? Е, тако смо се догегале до собе и најдражег кревета под којим метро грми на сваких десетак минута. А пред нама је тек (већ?!) други дан лисабовања...

Текст и фото: Леа Радловачки