Evropski i arapski šarm Libana nisu udavili ni silni ratovi

Mi smo ranom zorom krenuli u Biblos, ali se ispostavilo da smo upravo prespavali stanicu, a libanski narodni običaji kažu: “Ako putnik ne vikne da želi napolje, onda se na stanici ne staje”. Probudio sam se pred Tripolijem i našao u čudu. No, nema veze! Alah je tako hteo, kažem ja, i uranjamo u sunitski grad na severu Libana, vibrantan i kosmopolitski, mediteranski i arapski u isto vreme. Kulturni šok posle dolaska iz Bejruta je velik: ako je Bejrut ušminkan i trendi, Tripoli je duboko orijentalan.

Retki natpisi na francuskom govore da je ovde arabizam u prednosti nad mondijalizmom. Paradoksalno, ali ovaj sunitski grad liči na zapuštenu južnu Evropu. Moj saputnik je Španac, i kažem mu, na jednom trgu: „Zar ne misliš da bi uz jedan ili dva sloja farbe Tripoli mogao da se ubaci mirne duše u Andaluziju, Siciliju ili Kalabriju?” Španac se smeje potvrdno. A opet, sve je ovde orijentalno: sjajni slatkiši, hamami, džamije i medrese.

Kad su me pitali „Da li je Liban opasna zemlja?”, moj odgovor je bio: „Jeste! Slatkiši su takvi da se očas ugojiš! Opasan je po – figuru!”. Na suku jedan dečak prodaje lepinje sa začinom zvanim zatar. Opet sjajne lepinje sa susamom. Svi ih probiraju kao kada se izvlači nagrađena koverta iz hrpe. To ne treba da vam smeta. Dečak se smeje i pita, „Odakle ste?” „Iz Srbije!” „Welcome! Bienvenue!”, ispaljuje on rafalno. Sve što fali od organizacije, Arapi nadoknađuju ljubaznošću i srcem. Osvežavajuće da neko misli da si dragocen u njegovoj zemlji, a ne uljez, kao u nekima. Tripoli ima krstašku tvrđavu Rejmona de Sen-Žila, avanturiste iz 12. veka, iz Tuluze. (zanimljivo što ću na kraju posete imati fotografije crkava, krstaških tvrđava i sličnih stvari iz zemlje koja se kod nas doživljava dominantno muslimanskom.) Sa tvrđave, koja se renovira, puca sjajan pogled na grad, Puna je vojnika: „Lebanese Army – no Photo!”, upozorava oficir na ulazu. Tvrđava će biti na nivou Alkasabe u Malagi, recimo, kad se renovira. Na nju i liči, kao i ceo grad. Sa malo mira i „šminke”, biće ovo opet mesto na kome će se ljudi zadržavati više od jednog dana. Inšala. Gazimo po jarkocrvenoj zemlji koje su nam puni đonovi prilikom silaska u Medinu.

Biblos je grad po kome su Grci nazvali svoje knjige. Pa je onda ceo svet po grčkoj „knjizi” nazvao „Knjigu”. Onu nad svim knjigama, Bibliju. Biblos je ovu čast, da mu se ime nalazi u svakoj biblioteci time što je ovde nastalo prvo pismo na svetu, barem prvi alfabet, ako ništa drugo. Grad je po jednoj teško proverivoj priči osnovao grčki bog Kronos lično, da bude prvi prvcijati grad u celoj Fenikiji, a bez obzira na mitologiju, stoji ovo: Biblos je, zajedno sa Damaskom i Alepom iz Sirije, pretendent na laskavu titulu najstarijeg grada na svetu. U gradu gde dominiraju Maroniti, oseća se duh opuštenosti: male radnje izgledaju nekako evropski, pa zatim istorijska četvrt koju čini jedna šarmantna uličica sa radnjicama gde, kada se „odmandalje” drvena vrata, prodaju svakojaki suveniri i piju svakojake kafe i čajevi. Sve je tako malo i ušuškano, između planina, mora, palmi.

Na jednom uglu reklama za knjižaru „Džihad”. Džihad? OK, „džihad” ne mora biti oružana borba protiv nevernika, može biti bilo koji od oblika borbe, a ponajviše unutrašnja borba u čoveku. Mada, izgleda egzotično, na onom putokazu napisano na francuskom. Želim da vidim dve stvari: Krstašku tvrđavu, nastalu na mestu rimske, i plaže, peščane i čarobno žutooker boje. Tvrđava je nastala u 12. veku kada je ceo ovaj kraj bio u rukama Vitezova Hristovih, ali je Saladin uspeo da je razmontira posle osvajanja – nije mu se dopala. No, krstaši su bili uporni, te su je opet osvojili i sagradili. Gubljenje među zidinama utvrde sa pogledom na more i odsjaje sunca na njegovoj površini, čarobno je. I rimski teatar je tu, malen, svedoyba o vremenu kada je pozorište bila cenjeno, pre no što su kraj preplavili razni jednobošci.

Nedaleko, duž rive, nalazi se ulica nazvana po izvesnom Pepeu Abedu, „Piratu iz Biblosa”, čoveku koji je bio Meksikanac libanskog porekla i ovde držao sjajan mondenski restorančić „Pépé Fishing Club”. Pepe je bio vešt da napravi žurku i u klub su dolazili i sate gubili Brižit Bardo i Marlon Brando, i ostali lepi yet-set ljudi. A onda je 1975. sve otišlo u nepovrat. Pepe je otišao, da bi se ponovo okušao u ugostiteljstvu na istom mestu, posle rata. Ali, kako vodiči kažu, “lepi ljudi nikada nisu bili poznati po svom pamćenju, ni lojalnosti”, pa se posleratni Biblos, a ni Pepeov kafe nisu oporavili tako brzo. Pepe se trudio do smrti, a njegov sin je posle toga od restorana napravio gotovo memorijalni centar, u kome je pođednako uživanje i u atmosferi i u specijalitetima. Na žalost, u jesen ima običaj da ne radi.

Plaže su omiljeno mesto hrišćanskih izletnika iz Bejruta, zbog verskih razloga, a i zbog toga što je to jedna od najlepših plaža koju sam video, sa pogledom na zamak, planine, Bejrut u daljini, sunce koje vam zalazi pravo u oči, palme i restorančiće iza leđa. Na jednom od njih je brazilska zastava. Znam i zašto: osam miliona libanskih hrišćana živi u Brazilu, i sada se, sa svojim bogatstvom, vraćaju i ulažu, na užas muslimana, u veoma “skaredne i svetovne stvari”: plaže, restorane, nebodere, teretane. Iznad, živopisne crkve iz srednjeg veka su pune. Oko njih je škola sa crnpurastim hrišćančićima u crno-belim uniformama. Veče pada na luku. Savršen dan. Biblos je najčarobnije mesto u Libanu. Vratiću se, ali ovaj put, na pravo letovanje. Kao Brando i Bardoova.

Žikica Milošević