Dnevnik u poseti tokijskom Muzeju digitalne umetnosti
S vremena na vreme u medijima neko pretenciozno izjavi da je u svom projektu uspeo da poveže umetnost i nauku, međutim retko se ispostavi da je to bilo šta više od jeftine retorike.
Ovo nikako ne važi za tokijski kreativni kolektiv TeamLab koji je u svojim projektima zaista uspeo da napravi multimedijalni spektakl koji je nedvosmisleno umetnost, ali toliko nova i drugačija da nije do kraja jasno kako ju je najbolje kategorisati.
Pod vođstvom Tošijukija Inokoa, matematičkog inženjera, tim od oko četiri stotine dizajnera, digitalnih umetnika, arhitekata, programera i inženjera stvara neobična interaktivna umetnička dela u koje je moguće ušetati. Tošijuki Inoko je osnovao TeamLab 2001, sa željom da napravi nešto sasvim novo, i poveže različite discipline: „Japan je zemlja koja stari. Ne zanima me da promenim mišljenje starijih konzervativnih generacija. Obraćam se onima koji žele da razmišljaju na drugačiji način“,
Teško je objasniti šta je ono što oni rade – u muzeju u Tokiju na veštačkom ostrvu Odaiba trenutno se nalaze dve velike i izuzetno posećene postavke TeamLaba. Njihova stalna izložba Borderleš pokriva oko 10.000 kvadratnih metara i nije je moguće obići za manje od tri sata, dok je druga Planets, nešto manja, zamišljena da se obiđe za oko sat.
Jedna od trenutno najpopularnijih instalacija TeamLaba je “Koi šarani i ljudi oslikavaju površinu vode” u kojoj posetioci hodaju prostorijom koja je ispunjena neprozirnom (toplom) vodom dubokom do kolena. Kroz mlečnobelu tečnost plivaju raznobojne ribe od svetlosti koje uporno beže od posetilaca jer se na dodir rasipaju u bezbrojne cvetove. Kao i većina prostorija u kojoj su instalacije, svi zidovi su obloženi ogledalima tako da je teško odrediti gde je tačno šta, a kada se sve ribe rastope u toplim talasima, prostorijom počinju da kruže svetla nalik obojenim sazvežđima pre nego što sve krene iz početka.
Još je teže pokušati opisati druge instalacije TeamLaba. U nekim sobama moguće je piti čaj koji se rascvetava u latice svetlosti u šoljama, u drugima posetioci mogu da crtaju morske životinje koje će kasnije zaplivati zidovima. U nekima posetioci su putnici kroz psihodeličnu šumu visokih pečurki koje svetle, ili između ogromnih mekih belih lopti koje menjaju boje.
Druge instalacije su toliko apstraktne (i efektne) da ih je zaista teško objasniti rečima a da to ima naročitog smisla; u „Vraninom gnezdu“ posetioci u mreži vise nad ogledalima dok se preko celog svoda u mraku projektuje svetlosni let apstraktnih ptica, u drugima se potoci svetlosti slivaju niz zidove dok noćna povorka fantastičnih životinja i duhova neprekidno luta kroz sve hodnike i prostorije muzeja.
Verovatno najomiljenija (bar za mnogobrojne turiste i domaće posetioce uvek spremne za bezbrojne selfje) svakako je kristalna soba u kojoj se svetlost projektuje na šume kristalnih perli koje vise sa svoda i gde zahvaljujući trikovima sa bezbrojnim ogledalima prostor postaje toliko apstraktan da je nemoguće naći referentnu tačku izvan svetlosti koja se kreće.
Tekst i foto: Nastasja Pisarev