„DNEVNIK” NA LICU MESTA Kako se to dobija jedan Nil

Prvi susret sa Afrikom desio se već u hostelu: nismo imali struje i došla je tek kasnije. Prava Afrika, totalni haos! U predgrađu, saobraćaj je užasan, bez reda i poretka. Ljudi idu ulicama i pevaju, jer je njihova Nova godina i svi su u prazničnom raspoloženju. Većina je obučena moderno, ali ima ih i u nošnjama, srećem dosta žena koje nose sarije.

U centru grada, Adis Abebe, u katedrali  su sahranjeni Haile Selasije i njegova žena. Blizu je Parlament, predsednička palata, sedište premijera. Ništa od toga ne sme da se slika, zgrade čuvaju vojnici naoružani automatskim puškama.

Turista ima, ali vrlo malo. Ima mnogo “entuzijasta”, što ti priđu i kažu:  “Ćao,  ja hoću da vežbam engleski”, a zapravo hoće da te zaskoče kao vodiči, da ućare napojnicu, ali bolje ih je izbegavati. Ponekad viču “faranyi”, što znači belac na amharskom. Slično kao što u drugim delovima Afrike viču “mzungu” za tobom, na svahiliju.

Ljudi u Etiopiji su vrlo religiozni, krste se kad prođu pored crkve, automobili su izlepljeni religioznim porukama, slikama Isusa, Device Marije. U jednom trenutku pored mene je rošao automobil sa velikim krstom prikačenim za prednju masku, velik kao krstača na groblju. Crkve su pune, sveštenici poje preko razglasa, kao hoye. Crkve su im čudne, liče na katoličke. Deluje kao da ima znatno više hrišćana, nisam video nijednu yamiju u ovom delu Etiopije.

U muzeju zločina komunističkih vlasti koji su vladali od 1974. do 1991. strašna svedočanstva. Kad su pali Sovjeti, pali su i oni. Ubili su oko 500.000 ljudi.

Pilot iz Vršca

Ispred Eritrejske ambasade srećem dvojicu Kineza i starijeg čoveka. Slušam ga kako priča engleski, pomislim da je naš, i obratim mu se. Ispostavi se da je pilot koji radi za etiopsku aviokompaniju, završio je pilotsku akademiju u Vršcu, oduševio se, šetali smo sat vremena po gradu i pričali.

Isti dan sam upoznao jednog Kineza; ako si belac u Africi, ljudi brzo započinju razgovor i pričaju naširoko. Kaže da ovde radi za veliku firmu i da prave najveći soliter u centru i stadion po ugledu na “Gnezdo” u Pekingu.

Vodič je lik koji je bio u zatvoru, bez suđenja. Tako su ga stavili na neodređeno, i koliko sam shvatio, mučili su ga. Istog dana mi se nakačio drugi lik kog iz nekog razloga nisam oterao: student istorije. Pitam ga šta misli o komunistima, on krene sve najbolje. Kaže, izučavao je Mao Cedunga, Lenjina itd. Kaže: Komunisti su učinili svašta dobro za našu zemlju. Eto, kaže on, moj matori je bio visoki funkcioner Derga (komunističkog komiteta). Bio je čak načelnik jedne provincije, a Mangistu je dolazio kod nas kući. (Mangistu je bio vođa koji je 1991. zbrisao kod Mugabea u Zimbabve). Kaže, zatim, kako su oni, kao porodica, proživeli teške trenutke, otac je bio u zatvoru, on nije mogao da nađe posao...  Sad predaje istoriju u gimnaziji, ali plata je mala, mora da se radi “sa strane”. Dobro govori engleski, zna istoriju. Pričao mi je za Jugoslaviju i Etiopiju. Zna da se država raspala, samo misli da smo mi i dalje sa Crnogorcima. Zapravo, svi to misle. Kad kažem da sam iz Srbije, oni kažu: and Montenegro.

Narednih dana je bio veliki miting opozicije i sve se završilo mirno. Sad su osnovali prelaznu vladu...

A u supermarketima ne vidim nikakve domaće proizvode, jedino voda i kafa, izgleda da sve uvoze?

Krajem nedelje opet nestaje struje u hostelu u Adis Abebi, ali dobijam informaciju da su radnici elektrodistribucije na terenu. To je neočekivano dobra vest jer sam prvo čuo da taj dan neće raditi zbog etiopske Nove godine. Loša vest je da je detonacija koju sam sinoć čuo poticala od transformatora koji je eksplodirao zbog preopterećenja, pošto se za novogodišnje veče trošilo mnogo struje.

Što se tiče drugih gostiju u hostelu, upoznao sam Jamajčane rastafarijance. Nisam hteo da ih direktno ispitujem, samo sam jednog pitao da li je na hodočašću, a on je rekao da je na odmoru od mesec dana. Razgovor prekidaju  dodole, idu za Novu godinu po kućama i pevaju, zakićeni travom i cvećem, sa štapovima u rukama. Novogodišnji skup protestanata na nacionalnom stadionu je nešto poput crkve na otvorenom. Dohvatila me neka bakica i terala me da vičem “aleluja”! Krenuo sam da se probijam da izađem sa stadiona, nasuprot reci koja je išla u suprotnom smeru, a ona se obradovala što sam došao. Uhvati me za obe ruke i nešto priča. I, vikne: “Aleluja”. I kao ajde sad, šta ću, viknem i ja. I ja -  aleluja! I tako par puta i tek onda me je pustila da idem svojim putem.

Posle Adis Abebe putujem u grad na obali jezera Tana, čijeg imena više ne mogu da se setim. Putovali smo dugo, deset sati, sporo, lošim putem, na koji su stalno iskakale životinje, a jedno dete zamalo nismo zgazili. Jezero je kul: veliko, mutno i strašno. Ima nilskih konja. Za sledeći dan je zakazana tura po jezeru, da vidimo izvor Nila: Plavi Nil izvire iz jezera Tana, a Beli iz Viktorijinog jezera, a spajaju se kod Kartuma.

Pa dobiješ jedan Nil.

U povratku, železnička stanica je jako stara zgrada, predratna. Kad sam došao nisam mogao da se snađem, niko ne zna engleski. Pošalju me u kancelariju gde na vratima piše: “Šef stanice”. Kao i većina Etiopljana, primio me je strašno ljubazno i krenuo da objašnjava kako je to stara stanica, da služi još samo za teretni saobraćaj. Ali postoji nova putnička. Kinezi su im napravili prugu i prodali vozove.

Može da ide 160 km na čas, kaže, izgleda divno, doterane stjuardese guraju kolica sa posluženjem.

Ali su u međuvremenu morali da im smanje brzinu, jer su redovno gazili kamile i koze.

Nenad Beljin