NININE MUSTRE Udice i spajalice
Osnova ove moje stvarnosti u kojoj živim, a verujem da je tako i kod većine ljudi na planeti jeste dualnost. Tako smo mi ljudska bića projektovani – ne možemo da prepoznamo svetlo ako ne znamo šta je mrak, niti toplo ako ne znamo šta je hladno i tako u svemu.
Sve bi to bilo u redu, da nije na redu veliko pomeranje u toj našoj stvarnosti. Sve su indicije da je došlo vreme da se ta osnova, taj dualizam prevaziđe i da počnemo da funkcionišemo na nekoj drugoj osnovi. Ne ulazim u to da li nam je i zašto ta polarizovana realnost uopšte bila potrebna, nego samo primećujem da se krajnosti još više razdvajaju i udaljavaju i da ta jedna medalja čije se strane svaka na svoju stranu okreću, sve više trza i trese i da to nikako nije lep osećaj.
Ali avaj, osećanja i ne postoje samo zato da bi bila lepa. Ona su naši displeji, naši pokazatelji šta nam je sledeće činiti i na šta nam je vreme obratiti pažnju. Iako mi to nije namera, uhvati me često u mrežu ta naša potreba da zauzmemo jednu ili drugu stranu. Mi to samo mislimo da nešto zauzimamo, a u stvari to na šta se fokusiramo zauzima nas. Okupira nas. Zauzmemo jednu poziciju iz bilo kog razloga, a obično je to zato što smo nešto čuli, pročitali ili videli i onda ne samo da tu stranu branimo, tj. najmanje od svega je branimo, nego se iz sve snage trudimo da onu drugu napadnemo, diskreditujemo, na neki način omalovažimo i po mogućnosti uništimo. A ne možemo da je uništimo, jer je druga strana samo polovina celine u kojoj za sada živimo. Ali upecamo se na tu staru i odavno dobro isprobanu udicu da mi nešto treba da smatramo, i baš smo važni jer smo u pravu, a to nam potvrđuju sve vesti koje čitamo i objave koje gledamo. Znamo mi da su tako društvane mreže programirane: da nam serviraju baš ono što često pratimo i tako podilaze našem egu koji dobija potvrdu da je baš tako kako mislimo, jedino ispravno jer „svi tako misle“. A onda kada naletimo na novu udicu koja dolazi iz suprotnog tabora, onda se svom snagom, znanjem, rečitošću i dovitljivošću ostrvimo na taj mamac i dugo se njime zamajavamo, sve dok se ne pojavi neka nova tema oko koje ćemo da ratujemo.
U međuvremenu, ljudi pate, životi se gase i smisao se gubi na svakom koraku, sve dok se u početku stidljivo, a zatim i vrlo uverljivo ne počnu pojavljivati i spajalice – situacije i ljudi koji nas zbližavaju, koji nas podsećaju da smo pre svega ljudi iznad svake podele i koji nas spajaju i jačaju. Zajedno ćemo prevazići sve rezlike, jer one su prividne. Spojeni smo moćni i nepobedivi, zajedno ćemo čak i dualizam da prevaziđemo, jer smo rođeni da napredujemo, da se razvijamo i kroz sve to da u životu uživamo. Pa ko kakvu muziku bira, takva će i da mu svira. Moj je zadatak da otkrivam spajalice, i sve dok je tako, vešto izbegavam udice.
Nina Martinović Armbruster