NININE MUSTRE Odvikavanje
Gledam snimak devojčice koja je tek prohodala, kako se nesigurno gega do niskog stola na kojem je čaša piva. Uzima tu čašu, prinosi je ustima i srkne malo tog privlačnog napitka kog tata tako često drži i što deluje jako srećan dok ga ispija.
Za razliku od njega, devojčica nakon prvog gutljaja pravi zgroženo lice, odmahuje glavom i briše usta, evidentno je da joj se napitak baš i nije dopao. Međutim, odrasli počinju grohotom da se smeju, da tapšu i da joj se otvoreno dive. Devojčica tada ozarena ponovo poseže za čašom i ponovo proba napitak. Ni tada joj se ne svidi, ali reakcija okruženja, mnogo joj više znači. Od tog dana, iako joj njeno telašce sugeriše obrnuto, ona će ipak zavoleti da pije pivo.
Moj susret sa svim gaziranim pićima bio je sličan. Oduševljeno bih posmatrala starijeg brata kako naginje flašicu soka i nakon toga ispušta šištavi izdah oduševljenja. Koliko god mi gazirano, hladno i preslatko piće nije prijalo, ja sam ga iznova probala, samo da bih bila veliki heroj kao moj brat i da bih sa onakvim oduševljenjem ispustila taj zvuk. Kafa je tokom mog detinjstva bila izuzetno intrigantan napitak. Moja ga je majka (baba po tati) sa velikim uživanjem pripremala, u njgovom mirisu uživala, a pijuckala ga je dugo i lagano, uz obaveznu cigaretu. Kada sam stasala dovoljno da prestanem da verujem u mogućnost da će mi narasti rep i brkovi, na uporno insistiranje, dobila sam da probam ukus kafe. Malo je reći da mi se nije svideo. Ali onaj utisak koji sam dobila posmatrajući majku kako uživa u kafi, nekako je nadjačao odvratnost gorkog napitka. Saznanje da se može dodati šećer i to u neograničenim količinama, rešilo je moju dilemu za narednih nekoliko decenija. Počela sam i ja da obožavam kafu. Cigatere su me mimoilazile duže vreme, ali kada sam videla tetkine dugačke cigarete sa sve nacrtanim cvetićima oko filtera, pa još kada sam ih doživela u kontekstu druženja i vesele priče tetkinog ženskog društva, odluka je pala, i ja sam ih probala. Već pri prvom dimu, oni su se cvetići raspršili, tačnije, eksplodirali su u mom grlu i plućima, i činilo mi se da sam ih jedva preživela. Nije me ta nemila scena sprečavala da nekoliko godina kasnije ipak povremeno zapalim koju „zbog društva“ ili zbog ko zna čega.
Danas znam zbog čega. Taj osećaj da moramo da pripadamo određenoj grupi ljudi, da budemo prihvaćeni i voljeni, taj osećaj je mene, kao i mnoge moje poznanike terao da volimo ono što ne volimo, da radimo ono što nam se ne radi, da budemo tamo gde nam se ne biva. Na žalost, bez iskrenog i otvorenog odnosa sa sobom, mnoge od tih situacija, lako skliznu u navike kojih se teško oslobađamo. A onda nas posmatraju neka nova deca i sve tako krene u krug. Kada mi danas neko kaže da bez kafe ne može da započne dan, ne znam dal' da se smejem ili da plačem. Ipak, odlučim samo da se zahvalim životu što mi je pružio priliku da sagledam šta su „navike“ i kako je lako osloboditi ih se: kada ja sebe prihvatim i zavolim, za čas posla se odviknem od onoga što sam mislila da volim.