Zaboravljen kum Ajnštajnovih pravoslavnih sinova

Samo još iriško Planinarsko društvo nosi ime velikog humaniste, bez koga u prvoj polovini prošlog veka nijedan važniji posao za javnu polzu Vojvodine nije mogao proći.

Bilo je podrazumljivo da bude jedan od delegata Velike skupštine prisajedinjenja Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji novembra 1918, ali dok su ostali danima slavili taj istorijski čin, on je krenuo da osniva Crveni krst Vojvodine (na zgradi sedišta pre neku godinu je postavljena spomen-ploča, rad dr Vladimira Jokanovića, maksilofacijalnog hirurga i vajara), a nešto kasnije Lekarsko društvo, te vodio Antituberkuloznu ligu i Uniju za zaštitu dece. A mnogo je štošta pride postigao!

Rođeni Banaćanin iz Tomaševca, potekao je iz trgovačke porodice, koja prešla u Čurug, gde je završio osnovnu školu, pa „s odlikom“ u Novom Sadu gimnaziju. Kao pitomac Tekelijanuma, u Pešti je diplomirao medicinu 1900, a još kao student, zajedno s ostalim zemljacima, prilježno skupljao novčane priloge za SNP. U bolnici Svetog Roka stažirao je tri godine, potom jednu i po Nemačkoj, te od novca tamo ušteđenog 1904. u Novom Sadu kupio kuću na Trifkovićem trgu i s mnogo entuzijazma započeo praksu. Kako red nalaže, oženio se naočitom devojkom iz ugledne familije cincarsko-grčkog porekla Teodorom Derom, i s njom između 1906. i 1919. dobio sedam kćeri, od kojih je jedna umrla još kao dete.

Lako je postao veoma popularan zbog svoje velike posvećenosti i požrtvovanosti. Obrazovani su voleli njegovu odmerenost, a siromašni cenili meko srce i spremnost da leči besplatno. U doba dok su telefone imala samo državne nadleštva, pred ordinaciju je postavio tablu i kredu da mu pacijenti mogu ostaviti poruku. Bolesnima je odlazio na biciklu u svako doba dana, po kiši i snegu. Ne samo u gradu već i po selaima atara.

Čim su počeli balkanski ratovi, kao pravi rodoljub, zajedno s kolegom, čuvenim Sremcem dr Milanom Jovanovićem Batutom, doborovoljno se prijavio u sanitetsku službu vojske Kraljevine Srbije.

Nakon Velikog rata i stvaranja nove države, povereno mu je narodno zdravlje Vojvodine. Otišao je u penziju 1931, kad je novi dunavski ban hteo da ga pošalje na službu u Skoplje, da bi na njegove mesto doveo svoje pajtaše. Do tada je već podigao 55 zdravstvenih ustanova.

Dom Markovića je bio stecište literata, glumaca i umetnika svake vrste, a čest gost je bio i Branislav Nušić. U intelektualnom salonu člana Upravnog odbora SNP-a često je krojen repertoar. A na njemu su često bili i komadi koje pisao pod pseudonimom Laza Mrgud. Dramama i komedijama, poput „Šula“, „Strašan dan”, „Milka”, „Narodnjak”, „Švalja” ili „Vrzino kolo”, najčešće s motivima iz narodnog života, slao je poruku i pouku o higijeni, naslednim bolestima, praznoverju, nakaradnim običajima, bogatstvu zdravog podmlatka, moralu i životnim vrednostima. Te predstave, koje je muzički bojio slavni Isidor Bajić, igrali su i po vojvođanskim varošima, pa i selima, najpoznatiji glumci tog doba.

Kao boem koji nije pušio ni pio, dugo je bio predsednik Trezvenjačkog pokreta Jugoslavije. Poput Uroša Predića slikom „Pijana braća, žalosna im majka“, pokušao je prizvati pameti zemljake pa je snimio i kratki film „Tragedija naše dece”, u kojem njegov prijatelj Pera Dobrinović glumi seoskog besposličara i alkoholičara. Koliko je bilo efekta ne zna se jer su i dalje mnogi ostavljali čitav imetak po bircuzima.

Napravio je biblioteku „Škola zdravstvenog prosvećivanja” i za nju pisao knjige i brošure, osmišljavao letke i plakate... Nabavio je projektor i širom Vojvodine đacima, radnicima i paorima prikazivao šezdesetak zdravstveno-pedagoških i zabavnih filmova iz svoje kolekcije. 

Ćerke je vaspitavao da budu samosvojne i podržavao (na skriveno ili otvoreno zgražavanja gospode) sifražetkinje, prethodnice modernih feministiknja. Kad je 1911. otvoren Štrand; od gradskih vlasti je tražio pravo da se žene kupaju ceo dan, a ne samo do 11 ujutro; kako je predviđeno. U Matičinom „Letopisu“ još 1913. pisao je o seksualnom obrazovanju, a u jednočinki „Mati“ o veštačkoj oplodnji. Sigurno nije bio srećan kad se u listu „Zastava“ pojavio tekst da je „dva mala Švajcarca, Alberta i Eduarda, sinove Alberta Ajnštajna, profesora sveučilišta u Cirihu i unuke cenjenog sugrađanina Miloša Marića, u Nikolajevskoj crkvi u pravoslavnu veru kao kum krstio dr Lazar Marković.“ O majci Milevi Marić ni reč.

Jelena Stamenković