Vojislav Voja Nedeljković: Šala otvara fioke u mozgu

I kad su me pitali zašto to i dokle to, ja sam rekao verovatno do kraja, teško da ću sad postati neki astronaut ili hirurg, pravnik, rekao je kroz osmeh voditelj Vojislav Voja Nedeljković na početku našeg razgovara o karijeri dugoj preko tri decenije počev od „Ritma srca” na Studiju B, a potom na tada ekperimentalnim kanalima OK, pa Treći kanal. Voja, koga trenutno slušamo u „Vojevanju” na radiju S i gledamo u „Zvezdama granda” na Prvoj TV nije samo učesnik i svedok nego i začetnik brojnih humorističkih formata te ume da primeti koliko se naš smisao za humor menjao i kako oslikava promene u našem društvu. 

Kažete da ne postoji mogućnost da menjate profesiju, ali bili ste angažovani u marketinu?

- Bio sam u marketingu radeći radijske reklame, u manjoj meri televizijske, ali tu sam više bio egzekutor, ponekada kreator i glas koji se pojavljuje, tako da sam dodirnuo i tu sferu ali opet je to u dodiru s mojim poslom. Ja sam to rešio s nekih 17 godina, recimo u srednjoj školi, kada sam shvatio da me samo to zanima i ništa više i kada život usmerite u tom pravcu i trudite se da to ostvarite, imate želju i volju i naravno radite na tome, a imate i malo sreće da vas neko primeti, onda to sigurno uspe… Meni se ova stvar nije desila, nisam ja zalutao, ovo je moja projekcija i moja želja i odlučio sam time da se bavim.

Da li vas je tome opredelila i reakcija okoline na vaš smisao za humor i da li ste vi oduvek bili zabavljač u svom društvu ili svojoj porodici?

- Često sam animator, ipak je to nešto što se nosi u genima, neki moj askurđel je isti takav bio i majka, dok je bila živa, bila je isto tako žovijalna osoba koja je radeći sasvim drugu vrsta posla ipak bila animator, što su mi rekle njene koleginice. Tako da je to deo nekog DNK. Neko to valorizuje kroz posao, a neko koristi samo privatno za druženje, a bavi se nekim drugim zanimanjem jer ja poznajem duhovite advokate i građevince koji nemaju potrebu da se eksponiraju u javnosti a možda i nemaju dovoljno želje i snage da se bavim ovim poslom jer zaista za ovo zanimanje treba mnogo želudačne kiseline. Malo je neprirodan posao pošto često morate da se ponašate van svog volumena i psihofizičkog stanja, dakle, i kada vam se ne smeje, morate da se smejete. Ne kažem da je to najteži posao na svetu ali nije prirodan, ima svoju težinu.

I javna reč ima svoju težinu, a na vas i vašu šalu se nikada niko nije naljutio mada umete da kritikujete neke događaje i pojave u društvu. Da li sami sebe ograničite u komentarima ili je to prosto takva vrsta homora koja ne vređa.

- Obe stvari koje ste rekli, to je osećaj za tu vrste šale i to je pitanje kućnog vaspitanja. Ipak pripadam generaciji koja je rođena šezdeset-i-neke godine u Jugoslaviji s drugačijim obrascima ponašanja i ophođenja. Daleko od toga da sam ja cvećka, niti bih mogao da imam svoj tropar, nisam svetac, ali neka mera po kojoj sam vaspitan od kuće preko škole, ne pripada današnjem vremenu kada je sve pojačano na 150 posto, kada đon i surova banalnost dolaze u prvi plan. Ne mislim ja da je moje vreme bilo bolje, ali danas sve morate da pojačate na puta deset da bi ljudi to primetili, videli, pričali o tome, kliktali po naslovima. Ja nisam ta škola. Znam da današnje vreme ne dozvoljava duboku misao. Kad se setim nekih intervjua koje sam radio sa kompozitorima, pevačima, aranžerima, divnim ljudima - svi ti razgovori su bili malo studiozniji, protkani duhom, mislima i citatima. Danas to ne pije vodu, čovek hoće akciju, provokaciju, hoće da ga nešto „ošašolji” po glavi, kad tako moram da kažem, da to bude kao tečni sapun za pranje sudove, ne razmišljate o njemu dok perete sudove, odradite to i idete dalje i ne ostavlja nikakav trag.

Postali smo malo psihotični

Doktor Milenko Misailović je napisao da je humor najbrža i napronicljivija dijagnoza stanja u svakom društvu, pa kako nam je sudeći po onome čemu se najgromoglasnije smejemo?

- Postali smo malo psihotični, agresivniji, nervozni i nema više onog humora koji je krasio moju generaciji a to je šala na drugu ili treću loptu, ne postoji jedna mala misaona zadrška da bi ukapirao šta je vic hteo da kaže. Danas je šala banalnija, jaka, agresivna, ima dosta ružnih reči i traži se neko dešavanje koje je slikovito, direktno i nema mnogo razmišljanja i možeš odmah da preneseš takvu vrstu poruke. To primećujem i po statusima koje postavljamo na Vojevanju, pošto imamo analitiku na Fejsbuku i vidimo koliko nam je ljudi reagovalo, u kom periodu iz kog područja, da li više žena ili muškaraca, mlađi ili stariji, može da se napravi ozbiljan presek i analiza. I na osnovu toga se vidi da sirovije, direktnije forme bolje prolaze i više se šeruju i lajkuju nego neke koje imaju neku finu gramatičku tananost, koje su malo misaone, ili montipajtonovske. Sad je neko pravilo da se ne piše status duži od 150 karaktera jer nema čovek vremena više time da se bavi, on je nezaposlen, on je ljut, fali mu para. U aprilu je bilo 10 godina kako postoji naša stranica Vojevanje i vidim da je na početku bilo postova koji su bile čitave priče i trebalo je minut-dva da ih pročitate, a kasnije se sve to skraćivalo jer je bilo komentara „Ko će bre ovo da čita?”. Oni hoće da ih odmah nešto udari u glavu - ismej nekog, prozovi...nažalost, sada se zahteva ta vrsta humora koja je i povređujuća.

Da li je takav i Tik Tok, koji je vrelo humora za nove generacije?

- Ja nemam Tik Tok, imam Instagram, Fejsbuk i Tviter mada je i on počeo malo da me zamara jer ako nisi s nekim onda si protiv nekoga. Tviter je nekako najagresivnija mreža, a opet ako ste bezlični niste zanimljivi narodu jer Tviter traži to sučeljavanje, a ja nisam za tu varijantu. Instagram je neko srednje rešenje, a Fejsbuk sam otvrio jer je bio prva društvena mreža, pa sam i ostao na njemu i tu mi se i nalazi stranica Vojevanje. A što se tiče Tik Toka, od desetak stvari koje mi ljudi proslede meni se dopadne jedna ili dve, a ostalo mi deluje poprilično banalno i malo mi liči na humor koji smo praktikovali u kasnim razredima osnovne škole. Mnogo mi je praznjikav, banalan, to mi je na nivou nekih šala koje su agresivno lude i gde je šokantnost i apsurdnost glavni smisao, barem ono što do mene dopire. Recimo, pre neki dan sam video da je jedan dečko napravio portret Mona Lize od složenih Rubikovih kocki, to je dobra vrsta kreativnosti koju ne može svako, a da nekome namestite jaje da na njega sedne, da ga sapletet ili mu nešto prospete na glavu, to je za ljude koji su prozaičniji. Tik Tok je agresivan u vizuelnom smislu kao što je Tviter agresivan u tekstualnom smislu.

Kaže se da je jezik humora, jezik slobode, pa bi možda Tviter mogao da vam bude blizak?

- Da ali ako želite da iznesete svoj stav onda dolazite u problem da vas ljudi čitaju na različite načine i imaju potrebu da vam objasne šta ste vi mislili. Tu ja dolazim u problem sa samim sobom jer ako vidim da je dan siv ali kažem da je meni lepo bez obzira na to što je sve sivo, nemoj mi ti objašnjavati kakav bi dan trebalo da bude i šta sam ja mislio. S druge strane, dobro je da postoji Tviter i sve te mreže jer se stvara mogućnost fluktuacije raznih ideja i misli i može da se dobije i neki informativni sadržaj tako da nisu sve samo centralizovane agencije i medijske kuće koje su ovlašćene za davanje  nekih podataka i događaja.

Veliki bum doživela je i stendap komedija, da li vidite sebe u tome?

- Mi smo to i radili u nekoj formi u Domu omladine i Studentskom kulturnom centru kada nismo ni znali da se to tako zove. Organizovali smo male tribine u kojima su učestvovali neki naši prijatelji jer smo pokrenuli Radio antologiju beogradskog aforizma. Oni su govorili svoje misli, aforizme, statuse što stendap i jeste, zbir svih životnih događaja prepričan kroz monološku varijantu sastavljen od viceva ili zanimljivih događaja. To je format koji je nastao u Britaniji i Americi kao zabavljačka varijanta lokalnih humorista koji su animirali društvo u lokalnim pabovima, a posle je neko to komercijalizovao i sad ljudi prisustvuju tome kao predstavama i plaćaju skupe ulaznice nekim ljudima koji se time profesionalno bave. Štos je u tome da bude kombinacija odličnog teksta i načina iznošenja koji nije gluma ali ima primese glume. Ja sam prisustvovao tim nekim nastupima i negde je bilo simpatično, ali često je bilo prozaično jer mi je delovalo da neko iznosi svoje frustracije - umesto da ode kod psihijatra, priča svoje probleme nekoj publici.

Kada biste imali neograničena sredstva, što se u ovoj profesiji retko događa, kakvu biste emisiju napravili i na kom mediju?

- Morao bih po onoj „Kud svi Turci, tu i mali Mujo”, ja nisam ilizionista i ne mogu van vremena, ja pokušavam da zadržim neke dobre recidive starog vremena, a da se prilagodim novom, nije to kurvanje sa samim sobom nego jednostavno prilagođavanje vremenu, ne možete ići anahrono i praviti one iste ozbiljne vesti kao na početku Radio Beograda, a neći da budem ni tiktoker jer nemam volumen za to, neću da prolivam vrelu supu po sebi i jedem žabe. Bilo bi to nešto proaktivno, televizija i radio koji bi mogao da se gleda preko interneta. Ne zanosim se nacionalnim frekvencijama jer mi spadamo u retke zemlje gde su nacionalne televizije dominantne. U svetu su popularne platforme koje se presonalizuju i posebno naručuju i vi pratite ono što vas zanima, recimo sport. Budućnost je u tome da imate personalizovan program, kao što idete u tržni centar i idete samo u one prodavnice koje su vama zanimljive. Tako da bih napravio neku zabavnu varijantu, da ima doste muzike i priče i šale i dovoljno pametnih ljudi koji svojim komentarima mogu da vam otvore neku fioku u mozgu, pa ako vas zanima, vi to otvorite, ako ne, zatvorite i vratite fioku nazad.

Snežana Milanović