ВОДИТЕЉКА МАРИЈАНА ТАБАКОВИЋ признала да су јој деца мерило свега што ради у животу: „Никада више нисмо причали о томе КАКО САЧУВАТИ ПОРОДИЦУ И БРАК, а мало је оних који се могу похвалити истим”
Препознатљива по професионалном приступу, нежној харизми, али и ватрено црвеној коси, Маријана Табаковић једна је од најдражих телевизијских лица, које свако поподне на Уна телевизији улепшава својим топлим осмехом, али и занимљивим културним и актуелним темама и животним причама, посвећеним „обичном” човеку.
Кроз емисију „Поподне”, чија је и уредница, води нас радним данима од 17 часова и приказује актуелне догађаје у Србији, проговара о важним друштвеним темама и уводи у инспиративне разговоре са еминентним глумцима, музичарима, сликарима, писцима и осталим представницима „света културе”. Уз топлу кафу и пријатан студијски амбијент кроз 90 телевизијских минута Маријана улази у наше домове, а како нам открива на почетку разговора управо кафа има посебно место у њеном животу, али и када је емисија „Поподне” у питању.
– Поред заиста познатих и еминентних саговорника из света културе, наш сегмент „Булевар уметности” прославила је и та, сада већ чувена, „Јоцина кафа”. И, заиста, створи се та домаћинска атмосфера, имам осећај као да седимо у мом дому и питам их све оно што бих и тада питала. Саговорници с правом желе да им се посветите, да их слушате, да разговарате, јер је то једини начин да задобијете њихово поверење. И баш из тог разлога ми буде посебно драго, али и додатна мотивација, када ми након гостовања кажу да ће врло радо доћи и следећи пут, јер им је пријао разговор. Живимо време када генерално много причамо, а мало слушамо, зато многи и буду пријатно изненађени када се увере да заправо може и другачије – прича нам на почетку интервјуа Маријана Табаковић.
Ваша емисија једна је од ретких, ако не и једина, која обичног човека, његове успехе, проблеме и велике приче ставља у први план. Мислите ли да се у трци за рејтингом, свађама у студију и сензационалним темама, данас све више заборавља на суштину човекову и теме које гледаоца заправо занимају?
– Апсолутно. Медији углавном желе да привуку пажњу сличну оној коју привлачи неки сензационалистички наслов на порталу, када се добије та „квази заинтересованост” за одређену тему, а која се искључиво мери кликовима. Зато, када у „Поподневу” покренемо приче које нису сензација, већ живот, људи похвале и кажу колико им је тако нешто недостајало. И то је курс од којег нећемо одустајати.
У ери филтера и фотошопа, када сви желимо да се представимо у најбољем светлу, ви сте одлучили да једну емисију самоуверено водите ненашминкани, са жељом да оснажите жене да не носе маске како би се другима допале. Шта је вас оснажило на један такав потез?
– Свако ко ме добро познаје зна да мени такве ствари у суштини не представљају проблем. Међутим, тренутак паљења рефлектора на самом почетку није био пријатан, јер сам изашла из своје професионалне зоне комфора. Али, то је заиста трајало онолико колико ми је требало да изговорим поздравни увод који сам желела да посветим баш том чину. Након тога је било право уживање, деловало је потпуно ослобађујуће и растерећујуће. Помислила сам: „Зашто да не? Може и овако!” Јединствена кампања Уна телевизије „21 дан захвалности” допринела је да се и ја мењам на боље и тај чин је био продукт те захвалности. Оснажена да дам пример свим дамама да увек прате свој осећај и никада, ни у ком смислу, ма какве околности биле, не одустају од себе.
Шта нам коментари, који се углавном фокусирају на то како је једна позната водитељка изашла пред камере без шминке, говоре о капацитетима нашег друштва да препозна један глобални проблем и да свој допринос у његовом потенцијалном решавању?
– То је питање за све нас и треба да нас забрине, јер није усамљен случај. Многе ствари које смо некада подразумевали данас имају тај „wow” ефекат. Никада више нисмо причали о квалитету живота, а питање је колико заиста квалитетно живимо.
Изјавили сте недавно да сте због првих вести које сте читали уживо на телевизији у апотеци тражили нешто за смирење на биљној бази како бисте спутали трему, а шта је проверен рецепт који вам данас, после толико телевизијских сати, спушта адреналин када завршите емисију?
– Рецепт је шетња. Након емисије обавезно пешачим до куће, тако дам себи времена да се адреналин спусти, али и да посложим цео тај дан у својој глави. Размишљам о стварима које су биле добре и које су могле бити боље. Многи ми кажу да након емисије причам више него што је то уобичајено (смех), али то је тај адреналин који само програм уживо може да створи. И чим прескочим кућни праг, фокус је потпуно на породици. Враћам се нашим породичним темама, плановима и рутини, који уједно буду и резервоар енергије за наредни дан.
У једној емисији нисте успели да сакријете емоције током разговора са мајком детета убијеног у београдској основној школи „Владислав Рибникар”. Колико је тешко одвојити људскост од професионализма у таквој ситуацији и вратити се у колосек у емисији уживо?
– Не бих се сложила да људскост треба уопште раздвајати од професионализма, јер у супротном све што радите не би било аутентично и истински окренуто ка човеку. Да би неко био добар новинар, мора да има душу. Без тога бити у овом послу заиста не вреди. Када говоримо о програму уживо, наравно да граница пристојности, као и разумевање бола особе преко пута вас, мора да постоји. Сећам се да сам се након поменутог разговора извињавала мајци предивног дечака Андрије Чикића, јер сам испред ње, једне толико рањене, али бескрајно поносне мајке, плакала. Осетила сам на неки начин и стид што сам заплакала, јер се она на један величанствен и достојанствен начин, препун мајчинске љубави, уз широки осмех, присећала свог сина и њихових најлепших заједничких тренутака. То су људи и приче које заувек оставе траг.
Будући да много волите свој посао, шта вас изнова очара у новинарству и да ли је било ситуација када вас је професија разочарала?
– Очара ме свака прича која доказује да смисао постоји, да допире до људи и да се нешто самим тим мења на боље. Да нисмо изгубили свест да је ипак све до нас самих. И докле год има тог жара у мени да темама које отварамо покрећемо друштво, бићу у новинарској професији. Разочарао ме је недостатак емпатије појединих медија када су се догодила масовна убиства у Рибникару, Дубони и Малом Орашју, па и годину дана касније. Слично је и у случају нестанка малене девојчице из Бора. Сензационализам у тако трагичним догађајима не сме да постоји, јер је поштовање жртава и бола њихових породица императив. Етика и кодекс обавезују на то, јасно су назначени и важе за све новинаре, без обзира где радили и изнад су сваког клика, рејтинга и шера. Разочара ме и количина лажних вести које се тако олако пусте у етар, а онда се исто тако повуку, без сагледавања последица самог објављивања. Одговорност, а самим тим и људскост, у овој професији мора да постоји.
Када не радите, како за вас изгледа идеално поподне?
– Идеално поподне је сваки тренутак проведен с децом. Волим када играмо „Не љути се, човече” или карте. То ме баш опушта. Или када читамо, цртамо. Трудимо се да што више уживамо у њиховом детињству, јер заиста брзо расту. Некада ме то онако „родитељски себично” и растужи, али сам јако срећна када видим да смо сви заједно ухватили добар правац. Они су заправо мерило свега оног што радим.
Не „тресете судбину”, како сте то једном приликом рекли, већ пуштате да вам се ствари дешавају. У којим ситуацијама сте, ипак, контрол фрик у животу?
– Искључиво када је посао у питању. Емисије које радим емитују се уживо и кључ је у доброј припреми. У приватном животу сматрам да све што треба да се догоди, тако ће и бити. То ми се више пута у неким разним животним ситуацијама и потврдило. Научила сам да на време „пустим” и дозволим да време „пресуди” неким мојим циљевима и амбицијама. Да ли су добре за мене или нису. Родитељи су ме учили да морам да урадим све оно што је до мене, а да је остало Божија воља. По том принципу функционише мој живот.
Владимир Бијелић
