Тања Петернек Алексић: Нормалан свет се не мења

Актери њених прича била су познати професионалци у свом послу и они чије се животне приче не разликују много од „нормалног света”, а њихов број је троцифрен.

Интервјуисала је глумце, спортисте, уметнике и друга позната телевизијска лица.

Са својим саговорницима разговара у позориштима, на пијацама, спортским теренима, селима и градовима и другим, за њих посебним, местима и догађајима у земљи и иностранству.

Из тих прича сазнајемо о њиховој прошлости, успесима и неуспесима, страховима и свакодневним проблемима.

Њене емисије су једини ТВ серијал који се већ десет година архивира у Југословенској кинотеци, а за исту је 2008. године добила престижну награду „Златни беочуг” за допринос култури. Кроз своју емисију Тања нас је упознала и са новим жанром па тако интервјуе ради у документарној форми.

Када би се у својој емисији нашла у улози интервјуисане особе, Тања нам је рекла да није сигурна шта би публици тада испричала, али је, сумирајући уназад све емисије које је снимила, нагласила да се нормалан свет годинама не мења.

Живимо у окружењу у коме су се многе вредности урушиле, многе речи потрошиле, у коме су идоли постали људи недостојни тога да ико зна за њих, у коме су узори измишљене професије као што су старлете. Али, они који себи нису дозволили компромисе, који су пристојни, добронамерни, лепо васпитани, честити, они опстају увек и упркос свему. Дакле, нормалан свет увек постоји, објаснила је Тања на почетку интервјуа за Дневников „ТВ магазин“.

Приче ваших саговорника и саговорница сведоче о једном времену, а емисија „ТВ лица... као сав нормалан свет” архивира се од 2007. године у Југословенској кинотеци. Осећате ли због тога велику одговорност када бирате своје госте?

Чињеница да се емисије чувају у Југословенској кинотеци као једини ТВ  серијал је велика част, али и одговорност. Можда ово звучи као фраза, али није. Кинотека је, у време док сам била студент драматургије на Факултету драмских уметности, била култно место. Ми смо филмове гледали из првог реда у старој сали у Узун Мирковој, јер смо имали осећај да улазимо у филм. Рођендани су се славили уз филмове великана, после којих се дуго распарављало у кафани „Мањеж” о лепоти уметничког дела. Зато је за мене Кинотека одговорност која не дозвољава уступке тренутку.

Више од 15 година успешно интервјуишете ТВ лица, али за разлику од многих аутора и водитеља то радите на терену. Колико се теренски разговор са саговорницима разликује од студијског?

У време „Трећег канала” дуго сам радила емисије ,,уживо” у студију. Имали смо укључења, а и данас се сећам броја 600-842 на који су се јављали гледаоци директно у програм, без икакве тријаже и цензуре, да поставе питања гостима.

То је имало чари, али у новинарском смислу када правите портрет, место на коме интервјуишете саговорника говори о њему.

А када, као у емисији „ТВ лица”, проведете са неким читав дан, промените неколико локација и на тај начин опустите саговорника, то је извесно природније, па усуђујем се да кажем и истинитије. Сви су склони да се у студију, у ограниченом времену,  уређеној сценографији и савршеном светлу, труде да оставе утисак.

Још ако их новинар прекида и покушава да буде равноправан саговорнику или не дај боже звезда у сопственој емисији, нема ту много простора за прави интервју.

За забаву, можда. За политичко преслишавање, можда. Али, само прави мајстори овог посла, као што је био Драган Бабић, су могли да у студију ураде интервју после кога би гост рекао ,,То сам ја”.

Ето, то је оно чему се ја надам после једнодневног снимања, после више од пет сати материјала са сваке од две камере колико их снима, после монтаже од два дана, надам се да ће саговорник рећи ,,да, то сам ја”.

Разговарајући са људима у њима важном окружењу често сазнајете неке најинтимније податке из њихових живота. На који начин стичете њихово поверење и како након прегледа снимљеног материјала одређујете меру за то шта ћете од свега емитовати?

„Мера је врлина”, говорио је Аристотел. Мој дивни професор Вава Христић предавао је на другој години Академје Аристотелову ,,Поетику” и истицао ову мисао.

Кад имате двадесетак година све сте само не умерени, желите одмах све и питање мере није међу приоритетима.

С годинама схватате важност мере доброг укуса, мере у међуљудским односима, мере у понашању... У свему, па и у интервјуу, питање ваше мере је главна одредница.

Недавно сте изјавили да не примећујете камере током разговора и да уживате разговарајући са саговорницима. Како се припремате за проницање у приче ТВ лица и колико се ток разговора мења у односу на оно што сте пре снимања планирали?

Припрема, припрема и, опет припрема. Овако сам звучала пред студентима новинарстава којима сам имала задовољство да у неколико наврата причам о оном што радим.

Мора да сам звучала као штреберка која смара, али заиста верујем да је припрема почетак свега. Припремајући се поштујете саговорника кога сте позвали да разговарате.

Припремајући се не дозвољавате себи да на пола станете и посмислите шта сад и прибегнете питањима која су општа места. Припрема, како се то сада популарно каже, “отвара” саговорника и говори му да сте заиста заинтересовани за разговор.

План можете имати, али интервју није низ питања у којима се држите постављеног редоследа, то је разговор у коме из одговора проистиче наредно питање.

И наравно, важно је слушати. То звучи можда банално, али престали смо да слушамо једни друге.

У новинарству је лоше вртети свој филм и мислити на следеће планом предвиђено питање док саговорник говори. У животу је то такође лоше и говори о томе како слушамо само себе, а само наизглед смо заинтересовани за околину.

Споменули сте да сте имали прилику да на Факултету политичких наука у Београду студентима новинарства говорите о интервју-у као новинарском жанру. Након тако богатог искуства можете ли открити тајну те новинарске форме млађим колегама?

Најближа жанровска одредница овоме што радим је интервју у документарној форми. За то није потребно да идете у Пекинг или Париз, мада је лепо кад се укаже прилика, али довољно је нпр. да у Београду седнете у аутобус број 46 и одете до ромског насеља Орлово гнездо, где вас дочека инспиративан саговорник као што је мене сачекао Петар Божовић и да на Ђурђевдан снимите емисију.

Које приче ТВ лица су на вас оставиле највећи утисак, на које сте емисије највише поносни, а која ТВ лица још увек нисте успели да прикажете “као сав нормалан свет”?

Не умем да одговорим на ово питање. Кад то чујем одмах помислим на духовите глумце, који на питање о омиљеној улози кажу да су им све улоге као њихова деца.

Владимир Бијелић