Posao konzervatora najčešće u senci, a bez njega se ne može

Bez obzira na to, na ljude koji otimaju materijalno kulturno nasleđe od nestanka najčešće ni ne posmislimo kada nam se na muzejskim postavkama i u drugim prilikama prikazuju starine i arheloški materijali koji su prethodno prošli kroz njihove ruke.

Konzervator-restaurator Tamina Kesić u Muzeju grada Novog Sada tvrdi da je bitno u poslu kojim se bavi da čovek voli to što radi i ima odgovoran odnos prema tome, jer mu je u rukama nešto što u sebi nosi dragocene podataka o istoriji, arheologiji, umetnosti.

-Puno je faktora u ovom poslu koji moraju da budu usaglašeni da bi jedno delo bilo sačuvano, zaštićeno, prenosilo se budućim generacijama i svedočilo o dalekoj prošlosti i vekovima iza nas, i iščezlim generacijama – kaže Tamina Kesić. - Za svaku izložbu potrebno je da materijal prođe kroz ruke restauratora bez obzira koje je vrste. Ono što posetiocima nije vidljivo na izložbama jeste kako je predmet ili delo izgledalo od ulaska u muzej do krajnjeg prikazivanja. A to nekada zna da bude dugačak put. 

I Taminin put do tog odgovornog i nadasve zahtevnog posla bio je, kako kaže, put traženja. Sa keramikom i fragmentima dela susrela se na studijama arheologije i tada je shvatila šta je njenoj prirodi bliskije. Preusmerenje s arheologije na restauraciju i konzervaciju dogodilo se na iskopavanju u Čurugu gde je radila sa arheologom Stankom Trifunovićem. Shvativši šta želi da radi, otišla je najpre u Narodni muzej - Galeriju fresaka na tamošnje kurseve konzervacije keramike što ju je učvrstilo u uverenju da treba da se bavi time, a potom ju je put odveo u Školu konzervacije u Firencu. Po okončanju trogodišnjeg školovanja u Italiji zaposlila se u Muzeju grada Novog Sada i uz rad završila Akademiju Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju - smer konzervacija ikone na drvetu i platnu.

- Nisam sebe videla samo u keramici - priča Tamina. - Lep je osećaj jer se rade predmeti od praistorijske keramike koja se drobi i nestaje pod prstima do najkvalitetnijeg porcelana i svaki taj predmet je priča i zahtev za sebe. Za akademiju sam čula od svojih prijatelja koji su je upisivali i dopalo se svima ono što se tamo radi i ja sam to uradila želeći da nadogradim znanje, ali i rešim praktični problem sa priznavanjem diplome iz Italije. Nije bilo jednostavno studirati uz posao u Muzeju, to je zahtevalo veliko odricanje i požrtvovanost, rad vikendom i praznicima da bih odgovorila svim zahtevima na poslu,ali i u Italiji sam uz školovanje morala da radim da bih to mogla sebi da priuštim uprkos pomoći roditelja. 

Stotine i stotine najrazličitijih predmeta iz prebogatih zbirki Muzeja grada, drugih muzejskih ustanova i privatnih kolekcija je prošlo kroz njene ruke do sada. Pored keramike u čijoj zaštiti i restauraciji ima najviše iskustva, nakon Akademije SPC radi i slike na platnu, drvetu, restauraciju starih crkvenih ramova, mobilijara, pozlate, mada kaže da joj, što se tiče slika i ikona, tek predstoji puno rada i sticanja iskustva.  - U Italiji sam radila uglavnom etrursku karamiku, spomenike, u dvama prelepim toskanskim gradićima, što je uticalo da taj period u mojoj karijeri dobije posebnu dimenziju - kaže Tamina. - S naših prostora posebno mi je bio drag angažman na restauraciji urni sa spaljenim pokojnicima. Reč je o karamici koja je nepečena, meka, i koja je posle ikopavanja stajala u yakovima sa svom zemljom sa kojom je izvađena da bi se te forme koje su se nazirale sačuvale.

Poseban izazov u njenoj karijeri predstavljala je restauracija ikona i predmeta iz karlovačke Saborne crkve za potrebe izložbe povodom 260 godina od njene gradnje. Kaže da joj je bila ogromna  čast što joj je poveren materijal iz Saborne crkve tek što je završila Akademiju SPC.

-Velika mi je želja, to sam osetila na akademiji i kada sam radila materijal iz Saborne crkve, da budem deo spasavanja i zaštite crkvenog mobilijara, ikonostasa...Volim ovaj posao zbog osećaja da sam deo vraćanja materijalnog integriteta predmetima, od arheoloških do crkvenih koji po mom mišljenju imaju višu dimenziju i smisao, koji bi inače nestali. Svesna sam koliko je ovo polje široko, i uvek se osećam kao da sam na početku i nisam sasvim zadovoljna kad nešto uradim. Svoj put i odluke nikad ne bih menjala i sada samo želim da što više onog što sam naučila primenim u muzeju koji mi je omogućio da odsustvujem radi daljeg školovanja – kaže Tamina.

Za jednu od najlepših potvrda kvaliteta svog rada smatra pismo od nekoliko rečanica zahvalnosti starešine Saborne crkve u Karlovcima, kojima je sva muka, jer je bilo malo vremena za taj veliki posao, iščezla u trenu.

Zorica Milosavljević