okoTVoko Pobeđeni „černoskeptici“

Među njima je i skoro dokumentarna mini serija „Černobilj“, scenariste Krega Mejzina i režisera Boa Johana Renka, iz iste HBO kuhinje. I dok je „Igra prestola“ fantazmagorijska saga o klanovskoj borbi za prevlast i tron, „Černobilj“ nudi druge, ovozemaljski sive tonove.

Priča je to i o nesreći u ukrajinskoj nuklearki, o načinima na koji su se borili i zvaničnici i stručnjaci, i obični ljudi. Na momente skoro dokumentarna, do detalja posvećena vernom odslikavanju tog razdoblja u istoriji Sovjetskog Saveza, „Černobilj“ je, ako imate srca da je gledate bez suza i gutanja knedli, omaž svim svesnim i nesvesnim žrtvama strašnog sklopa neukosti, bahatosti i spleta nesrećnih okolnosti koji su umalo doveli do istrebljenja čovečanstva.

Upravo iz ovog ugla valja posmatrati priču, čiji su se scenaristi hrabro odlučili za dijaloge isključivo na engleskom jeziku, izbegavajući zamku lošeg ruskog iz usta inače sjajnih glumaca, predvođenih Stelanom Skarsgardom, Emili Votson, Džeredom Harisom i Polom Riterom, ili još gore, preglumljivanjem ruskog akcenta na engleskom govornom području. Engleski umesto ruskog, da, ali je zato sve ostalo originalno do najmanjih detalja. Do te mere vernog originalu da i najveći „černoskeptici“ nisu mogli da, u do sada emitovane četiri epizode pronađu greške, osim jedne PVC zastakljene terase. Čak i činjenica da su u trenutku nesreće deca išla u školu odgovara istini: prema navodima svedoka, Sovjetski Savez u to vreme imao je šestodnevnu školsku nedelju. Kopija je do te mere verna originalu, da su neke scene bukvalno prekopirane sa fotografija nastalih u vreme evakuacije i pokušaja da se spreči kataklizma.

Među važnim stvarima, po kojima se „Černobil“ slobodno može svrstati u najbolje što je industrija zabave mogla da ponudi ove godine, izdvaja se i činjenica da je Holivud ovoga puta zaspao: u priči nema crno-bele slike komunizma i svaljivanja krivice samo na jednu stranu, uz sublimirane poruke da Zapad to ne bi tako. Odslikana je siva priča u kojoj su i stvarni vinovnici i optuženi, ali i obični ljudi ophrvani krivicom, ali i spremnošću da zajedno učine sve da se smanji zlo. Priča o pokušajima zataškavanja, o poslednjim danima jednog sistema u kojima aparatčiki odlučuju umesto naučnika o stvarima od vitalnog značaja za celu planetu. O tome kako je skrivanje podataka o problemima sa tom vrstom nuklearki moglo da nas košta mnogo, mnogo više. I o naporima i ličnim žrtvama da do toga ipak ne dođe.

Do sada smo pogledali četiri epizode, svaka je bila potresna na svoj način, gotovo se mogu pogledati odvojeno. Ostaje nam poslednja, „Vječnaja pamjat“, koja bi trebalo da zaokruži ovu tešku i potresnu priču. Da li će se „Černobil“ pamtiti i voleti duže od „Igre prestola“, pokazaće vreme. Ono što je jasno posle ovog proleća, HBO je uspeo da ozbiljno podigne lestvicu kvaliteta serijskog programa. Ostali su na potezu, a nama preostaje da uživamo.

I. Radoičić